Поплочаном стазом између помоћних зграда и конака тискала се гомила људи. Благом низбрдицом од капије ка цркви текла је река ходочасника. У тишини. Како су се приближавали светињи, тако је заћутало и оно мало њих што су се шапатом једни другима обраћали. Као да су баш док влада она чувена манастирска тишина желели да се помоле земним остацима великог деспота. Деспота Стефана Лазаревића чије мошти почивају у манастиру Копорин.
Када је направљен ред ходочасници су у групама по десет почели да улазе. И увек слика иста. Одмак по уласку свако од њих прелазио је на десну страну. Тамо где је горело кандило изнад металног сандука прекривеног црвеним платном. А, лица свима озбиљна. Не од страха или страхопоштовања, већ од узбуђења које обузме сваког ко руку стави на кивот. Како и не би. Знају намерници да су се пред моштима овог свеца многа чуда збила. Ево првог.
Само пет километара далеко од манастира Копорин живела је мала Ана. Од рођења је имала проблема са ногама. Није могла да хода. Родитељи су годинама покушавали да је излече. Обишли су све лекаре и болнице, али напретка није било. Чули су Анини родитељи и раније да су неки људи спас нашли на безименом гробу у манастиру, али су били сумњичави. Званичној науци су дали предност, веровали да је то једини пут до оздрављења њихове мезимице.
Када је Ана напунила дванаест година и када су њене другарице вршњакиње већ почеле стидљиво испод ока дечаке да гледају, утучени родитељи су одлучили да оду до манастира. Да и то покушају, како су рекли. Да изгубе нису имали шта.
Тамо јој је два пута прочитана молитва, а онда је остала и ноћ провела поред безименог гроба. Сутрадан је ујутру са родитељима отпешачила до куће. Тако се приповеда.
Прича о чудним моћима тог безименог гроба у манастиру Копорин код Велике Плане међу мештанима околних насеља преносила се с генерације на генерацију. Тај гроб је одувек привлачио пажњу народа. Записа није било чији земни остаци у њему почивају, али су и у манастиру и у околним местима веровали да је реч о неком светитељу. А манастирске зидине много памте. Копорин је задужбина деспота Стефана Лазаревића, сина цара Лазара. Деспот је светињу подигао почетком 15. века.
Седамдесетих година прошлог века мистерија је коначно разрешена. Утврђено је да у гробу почивају мошти деспота Стефана за које се до тада веровало да су похрањене у његовој главној задужбини, манастиру Манасија.
Текст и фотографије Огњан Радуловић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању