Сигурно сте некaда били у прилици да чујете како неко описује ваше заједничке доживљаје из прошлости потпуно другачије од онога како их се ви сећате, или како је заиста било. По правилу, ако желите да искажете свој став о том догађају, они ће жестоко бранити своје становиште и неће одустати од својих убеђења чак и када им пружите све аргументе. Због чега се то дешава покушали су да открију психолози који су установили да су феномену лажних сећања, односно сећања у којима су догађаји другачији него што су заиста били, и сећања на догађаје који се нису ни десили – подложни сви.
Како сећања временом бледе и тону у заборав, питање је колико је неко уопште у могућности да веродостојно интерпретира неку ситуацију из прошлости. Психолошка платформа описује сећања као „сложена“, „непоуздана“ и „подложна променама“ што не значи да је свако сећање које неко одржава лажно или нестварно. Али, често поједини људи имају потребу да знатно улепшавају прошлост, па могу убеђивати себе и друге како су у младости били лепи и успешни и како је све било идилично. Други, пак, инсистирају на неким мање лепим доживљајима и сећања им буде само непријатне успомене, а неки су склони и да измишљају догађаје који се заправо никада нису десили. Занимљиво је да су том феномену лажних сећања подложни чак и они са изванредним меморијским способностима који памте шта су ручали било ког насумично одабраног дана или где и са ким су били били одређеног датума пре више година.
Памћење или меморисање је процес у којем нервни систем привремено или трајно чува одређене податке, док меморија обухвата целокупно знање као и механизме кодирања, консолидације, складиштења и извлачења меморијског садржаја. Памћење представља резултат деловања више можданих регија и може бити такво да се одређени подаци могу касније произвести (репродуковати) или да се само могу препознати при поновном сурету (реконгниција).
У више од 200 истраживања у којима је учествовало око 20.000 испитаника, професорка психологије са универзитета из Калифорније, Елизабет Лофтус је показала да наш мозак не бележи верно догађаје које смо проживели већ да свака нова информација доводи до реконструкције сећања. То се дешава зато што мозак, да би обрадио нове информације, користи постојеће и у том процесу ствара кохерентно, али неретко погрешно сећање. Те накнадне информације, поред тога што мењају сећање на одређени догађај, могу да наведу људе да верују да су учествовали у догађајима које су замишљали, или о којима су само размишљали, па лажна сећања могу бити узрокована и неистинитим информацијама или чак самом снагом сугестије.
Приредила Наташа Ускоковић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању