У првом делу разговора са физичарем и научним новинарем Слободаном Бубњевићем причали смо о темама које произилазе из његове хит књиге „Алхемија бомбе“ коју је објавила издавачка кућа „Лагуна“. Реч је о опасностима од нуклеарног оружја и поукама које смо могли да извучемо из двадесет најпознатијих нуклеарних проба, несрећа, истраживања или свесне употребе. Од сравњене Хирошиме преко пустиње у Невади, ледене тундре Русије до Француске Полинезије, завирили смо у све тајне овог застрашујућег проналаска и његовог дејства на планету и људе. Наравно, ту је био и наш случај са несрећом у инстиотуту Винча, али и опасности које нам долазе из Запорожја. Наука се меша са историјом и политиком, а чита као узбудљиви шпијунски роман у коме је, пак, све истинито.
Слободана Бубњевића (45) често гледамо у телевизијским програмима када неку природну појаву треба објаснити са научне стране. Увек представљен као „научни новинар“, Слободан је био активан и у Центру за промоцију науке, а након што је на Физичком факултету дипломирао на смеру теоријске и експерименталне физике, запослио се у Институту за физику у Земуну. Зато је он одличан саговорник на језику разумљиве језике да нам објасни и неке друге феномене који нас спопадају последњих годинја, од олуја и поплава до суша и вируса.
Корона и порекло живота
Телевизије воле да вас зову у госте поводом разних природних феномена који нас изненаде или погоде и ви све то лепо објасните. Тврдите да завере не постоје и да све може да се објасни?
– Наравно да све, пре или касније, може да се објасни. Друго је питање да ли сваки феномен може да се објасни помоћу доступног људског знања и науке на њеном данашњем ступњу развоја. Одговор на то је, наравно – не може. Број отворених питања је огроман. Мени је увек занимљиво зашто се „противници“ науке никада не хватају за те заиста демонске проблеме, као што је тамна материја или порекло живота, где наука истински лута по мраку, него оспоравају тривијалности тврдећи да је Земља равна плоча, да човек није ишао на Месец или да вакцине не делују, што се може раскринкати помоћу хиљаду аргумената. Од тога је можда занимљивије само то да они не желе ни да чују некакве аргументе.
Око појаве новог корона вируса пре четири године немате никакве дилеме, као ни поводом огромних зарада фармацеутских компанија на вакцинама? Зашто не би те компаније помислиле како им овакви вируси добро дођу и онда нешто урадиле по том питању?
– Обично у животу није довољно само да неко има мотив да би нешто и учинио, потребно је да има и средство и прилику. Наиме, неко би могао да пожели неко имање, које се налази код комшије, па – што не би нешто урадио по том питању? Но, да ли је спреман да то учини и по цену извршења крвавог злочина? Ако јесте спреман, да ли је то баш тако лако изводљиво? Не бих уопште улазио у објашњења зашто производња вируса какав је био ковид 19 у пракси није нимало једноставна, чак и немогућа у данашњим лабораторијама. Будући да то стално гледамо у филмовима ништа неће разуверити људе који у то верују.
Истина!
– Не мислим да су људи који воде фармацеутску индустрију фин и добронамеран свет, али како можемо да их тек тако, без икаквих доказа, оптужимо за такво масовно убиство? За сада сви докази које су инспектори СЗО прикупљали указују да је вирус природног порекла, али видећемо. Овде је, међутим, поента у нечем сасвим другом. Прича о вештачком пореклу вируса је коришћена као опасан „отров“ да се осујети вакцинација и да се оправда одбијање противепидемијских мера. Та ирационалност је нажалост, донекле послужила сврси и отежала борбу против заразе. Антивакцинални покрет има своје дубље утемељење у сваком друштву, па тако и код нас, наивно га је тек тако занемарити, али овакве тврдње које су, као и вирус, стигле из иностранства, дале су му могућност да има већи утицај на шире друштво. Теоретичари завере говоре како смо ми некакви плаћеници и издајници, али указивали смо и причали о томе непрекидно током заразе, јер то је посао нас научних новинара, да објаснимо шта наука каже. Зараза је на неки начин била стални рат између разума и неразума, који понекад није био ни сасвим безазлен, имајући у виду и отворене претње које смо добијали. Но, то је све нормално, људи су у ванредним животним условима какве је донела епидемија трагали за брзим и лаким одговорима, па су и страсти биле повишене.
Олује и торнада
Ако нема завера ни утицаја „тајанственог Харпа“ са Аљаске, онда нам укратко објасните: шта нам се то дешава са овим олујама, како смо одједном измислили термин „суперћелијске“ и где су оне биле до сада?
– Харп? Ако има иког међу вашим читаоцима који верује у то, како то да не верује у вампире? Та прича о вампирима је, на пример, много уверљивија. Теже бих заиста оспорио „доказе“ да вас је синоћ угризао вампир, него да је олују над Србијом изазвала група старих радио предајника на Аљасци. Са друге стране, појам суперћелијских облака, наравно, није одједном измишљен. Он деценијама постоји у науци. Олујни облаци се разликују по томе да ли су једноћелијски или вишећелијски, а у неким случајевима се формирају и те такозване суперћелије. Више колега метеоролога је о томе говорило протеклих недеља. Наука је пуна тог жаргона, научних израза, као што су суперћелије, али такви стручни изрази ретко нађу пут у јавност. Овде је неко од колега новинара без много објашњења просто пренео термин који се иначе користи, па су медији почели да га преносе као нешто ново и непознато.
Раније их није било?
– То је друга ствар, у нашим подручјима овакве олује јесу ретке, а овог лета смо их искусили на драматичан начин. Разлог томе је више него јасан и последица је климатских промена. Век и по ослобађамо угљен-диоксид беспоштедно спаљујући фослна горива, већ пола века знамо да ће то имати великих последица и ништа у суштини не предузимамо да то зауставимо. И сад се чудимо кад се јављају прве последице у нашем иначе климатски врло питомом подручју. Без урагана, јаких земљотреса, цунамија, опасних звери, ми живимо у најлепшој земљи на свету.
Ова мала торнада која видимо свуда по Медитерану – хоће ли постати већа или ће се вратити у Мексички залив и САД где смо их, најчешће, гледали са безбедне даљине?
– Клима се мења. Климатски модели на то указују већ деценијама. Регионални модели су предвиђали ово што се догађа и предвиђају још веће промене, пре свега раст екстрема, а то значи наизменично драматичне падавине, драматичне суше, драматичне снегове и драматичне топлотне таласе. О томе климатолози експлицитно говоре, упозоравају, пишу се чланци… Међутим, као што рекох, у нашој јавности, па и у политици, да не говорим о економији, ми се понашамо као да се ништа не догађа. Евентуално се деси понека акција, најчешће спонзорисана, али се наш однос према клими своди на шале на рачун Грете Тунберг и на то да се научници окривљују да су или потплаћени или паничари. И онда, кад почну да се збивају климатске промене, кад оне постану свакодневица, почињемо да се чудимо: „Шта је ово? Зашто нас научници нису упозорили? Мора да је Харп крив“!
Кафа нестаје
Да ли се клима неповратно мења и хоће ли нам се вратити хладне зиме са дубоким мразом и још дубљим снегом или ћемо уз, већ по Србији раширене, саднице смокви, банана и кивија у двориштима и баштама, моћи без бриге да засадимо и лимун, маслине, нар и остало медитеранско биље и да чекамо плодове?
– У нашим животима више нећемо видети климу која је владала у 20. веку. Глобална температура је већ порасла и сада је само питање да ли ствари могу да се зауставе на расту глобалне температуре од 1,5 степени Целзијуса до краја века, пре него што постане много горе. Мислим да не треба много маштати о јужном воћу, кад је реч о нашим крајевима, него више размишљати како се на једној страни заштити од разорних олуја и на другој, од суша. То је будућност. Од начина, брзине и ефикасности, на који се будемо адаптирали зависи наш квалитет живота. Кад је реч о гајеним биљним културама, неке се неће само селити ка северу, него су сасвим угрожене због климатских промена јер су расле у тачно одређеним условима који сада нестају – такав пример је кафа, чија је судбина неизвесна у будућности. То ће се у пракси прво осетити кроз повећање њене цене.
Због чега је цео свет дошао у ситуацију да појединац бира хоће ли веровати науци или не и да се науци супротстављају завере на ивици снова и езотерије? Може ли наука да поврати неупитни углед?
– Кад се погледају медији или постови на друштвеним мрежама, ваше питање је сасвим релеватно – може се заиста помислити да људи данас праве неки избор између науке и езотерије. Али, погледајте стварно стање. Кад одете код специјалисте па он забринуто врти главом, да ли потом идете на магнетну резонанцу или не? У тим околностима тешко да мислите како су физика или модерна медицина завера, евентуално бринете о цени радиолошког прегледа у приватној пракси, али ако постоји сумња на тумор, тешко да тада бирате езотерију уместо магнета. Имала углед или не, без науке, ми савремени људи, не би један дан преживели. Како они који науку величају, тако и они који јој се подсмевају, обично на друштвеним мрежама. Имала углед или не, наука је човеков завет опстанка у овом негостољубивом свету. Имала углед или не, наука је наш, људски начин да се изборимо за сопстевни опстанак. Другу одбрану од света који би, као и све друге врсте, непрекидно да нас усмтри, изгладни и уништи, ми немамо. Езотерија није алтренатива науци – то је просто забава, једна од многих, за лење умове.
Зашто облак не пада
Колико су у том смислу добри фестивали науке и има ли у свету таквих као што је овај наш?
– Комуникација науке, кроз фестивале, трибине, портале, подкасте и групе на друштвеним мрежама је врло важна јер омогућује да наука, чији је језик често херметичан и за коју треба много предзнања, добије глас у јавности. Осим тога што се наука махом финансира из јавних средстава и грађани морају да имају увид шта научници раде, веће присутво науке у друштву може мало да помогне и да одлуке доносимо на рационалан начин. Мада се и лично често суочавам са тврдњама сам „борац против завера“ или неко ко намерава да преваспитава или убеђује људе, то заправо није случај. Немогуће је обуздати теорије завере и на крају крајева, искрено верујем да људи имају право на свако могуће мишљење, ма како оно било некад ирационално. Но, многи грађани, са друге стране, имају истинску потребу да чују и глас науке. Посебно у околностима као што је епидемија.
Имате две ћерке и супругу: искрено нам реците, сигурно то памтите – на која њихова питања нисте имали одговоре? Када наука затаји у кругу породице?
– Претпостављам да не мислите на сва она питања која деца постављају, а са којима се суочавају сви родитељи. Јер децу занима да чују од нас да ли ћемо им испунити хтења и жеље, да ли су безбедна и заштићена, шта је праведно, а шта није, како се суочити са изазовима, а ми одрасли, нажалост, не успевамо увек да им пружимо добре одговоре. Јер често ни сами, у друштву пуном насиља и неправде, нисмо успели да их докучимо. Кад је о науци реч, то је лако и за то не морате бити научни новинар или физичар. Само треба мало труда и наравно, као увек са децом, мало поштења – ако неки одговор не знате, треба то и рећи, али се потом потрудити да пронађете одговор и пренесете га радозналом детету. Неки пријатељи ме зову да им кажем зашто облаци не падају или што је небо црно, да би потом објаснили деци. И увек се радујем томе јер то значи да проводе узбудљиво време са децом.
Пише Срђан Јокановић