Почетком прошлог века министар народне привреде био је Душан Спасић, пореклом из познате породице са Врачара. Имао је доста земље југоисточно од данашње Аутокоманде, а на једном свом плацу изградио је летњиковац са великим двориштем и виноградом. У Првом светском рату прешао је и преживео албанску голготу, али је умро у Француској, не дочекавши крај рата. Тело му је пренето у Србију петнаестак година касније.
Око Спасићевог летњиковца почетком 20. века ниче насеље које у његову част добија назив Душановац. Људи су ценили његова залагања за уређење овог насеља. Ту су живеле углавном породице занатлија и радника, механџија и трговаца, као и нижих државних службеника. Било је и кочијаша који су овде нашли довољно места за коњушнице и запрегу. У Устаничкој улици (некад Војводе Глигора), близу данашњег Специјалног суда (раније Врховни војни суд), некада су се налазиле бачије. Одатле се кравље и козје млеко разносило и продавало по Београду.
Душановац се брзо ширио. Нове куће, па и скромне уџерице почеле су да ничу и на другој страни Мокролушког потока, према Маринковој бари, у коју је касније пресељен и један део житеља Јатаган мале.
Са друге стране, пре сто година почели су се куповати плацеви у чешкој колонији на Пашином брду, одмах изнад Душановца. Ту су изграђене породичне куће, махом приземне, у којима су живели чиновници, занатлије, радници. Захваљујући правилном парцелисању, куће су зидане плански, што је допринело уређености Пашиног брда. Између два рата новонастале улице биле су углавном под калдрмом, а регулисана је и канализација. Брдо је названо Пашино почетком 19. столећа, када још није било настањено. Догађај из Првог српског устанка кумовао је настанку овог топонима. Наиме, Карађорђеви устаници су 1807. године на „Шареном извору“ савладали београдског Сулејман-Пашу. Ту је подигнута Пашина чесма. Она је нешто даље од данашњег Пашиног брда које се налази између улица Стефана Првовенчаног (ауто-пут), Римске, Војислава Илића, Господара Вучића, делова Устаничке и Јужног булевара. Узгред, потезом данашњег Јужног булевара некад је текао Чубурски поток, а близу Устаничке улице стајао је и мостић.
После Другог светског рата Пашино брдо мења назив у Лекино, по Александру Леки Ранковићу који је ту илегално боравио све до јула 1941. године, када га је Гестапо ухапсио. Током 90-их година званично је враћен стари назив Пашино, мада данас незванично фигурирају оба назива.
Пише Ружица Радојчић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању