Nije lako biti kontrolor

Banovo brdo, ledeno jutro rećeg božićnog dana. Na stanici „Kijevska“ gužva, ljudi cupkaju od zime. Autobusi dolaze i odlaze, dve žene stoje i pričaju, prebiraju nešto po torbama, čekaju, gledaju u koji da uđu. Pogledom se dogovaraju, kreću u tridesetsedmicu. – Dobro jutro, kontrola u aubotusu, pripremite vaše karte za pregled – mirnim, staloženim glasom, izgovara kontrolorka „BusPlusa“ Jovanka Stan- ović. Još se pošteno nije ni okrenula ni izvadila aparat za proveru, a na vrata se sjati desetak putnika. Svi su se odjednom „setili“ da izlaze na sledećoj stanici. Oni koji su ostali, lenjo, još vek uspavani, što od praznika, što od zime, pipaju po džepovima, traže, vade karte. Pokazavši, mrzovoljno ih vraćaju u novčanike, neki i ne pogle- avši u ženu koja im kartu proverava. Jovanka i koleginica Svetlana Koković već su navikle na takve situacije. Ne obraćaju pažnju, kažu svako je okupiran svojom brigom, a one se trude da budu što ljubaznije i da shvate to kao posao, da niko nema ništa protiv njih lično, već protiv njihovog zanimanja „kon- rolora“.

Nastavak pročitajte u broju 3129.