Руска Црвена армија прешла је преко Дунава у Југославију, британске снаге искрцале су се на обале Албаније, Далмације и Грчке. Са обе стране балканског масива, две највеће европске силе приближиле су се раскршћу Европе.
У Југославији, власт је стрпљиво чекао партизан који је тек ушао у историју након загонетног живота у политичком подземљу. Југословенски маршал Јосип Броз Тито.
„Тајм” се пита да ли уопште ико зна ко је Тито, али године непрекидног герилског рата са Немцима јасно су показале једну чињеницу: када је требало да се одлучи било шта у вези са борбом, он је био тај. Човек који одлучује.
Страни новинари истраживали су Титову животну историју и открили да му је отац био Хрват, ковач у селу Клањцу, код Загреба. Тек што је почео да учи занат свог оца, хитац Говирла Принципа усмртио је аустријског надвојводу Франца Фердинанда у Сарајеву, а млади Броз отишао је да ратује у аустријској војсци.
И све остало из биографије слично је и нашим сазнањима, са нагласком да је период између његовог изласка из затвора око 1930. и изненадног доласка у Југославију 1941. углавном тајновит.
Тито је, у представљању читаоцима, накратко изашао из „таме“ током грађанског рата у Шпанији, да би се поново појавио када је фашизам, против којег се борио у Франковој Шпанији прегазио Југославију.
„Тајм” потврђује да је Титов покрет привукао највише следбеника. Ударао је на Немце у свакој прилици, узимао им залихе и оружје. Његови партизани, расути по брдима, јели су кад су могли, што није било често, истиче магазин.
„Глас се ширио брдима, варошима и градовима: један изузетан Хрват по имену Тито бори се против Немаца. Придружили су му се Југословени из свих класа и политичких партија, па и син Драже Михаиловића. Младе, снажне жене попут Стане Томашевић марширале су и бориле се као мушкарци. Њихово омиљено оружје био је немачки митраљез Шмајсер.”
Новинаре је нешто друго одушевљавало код Тита. Ковачев син из Клањца постао је вођа покрета отпора , али чак и у најмрачнијим данима неизвесности и губитака, опкољени у брдима, он готово никада није био раздражљив или очајан.
Како је свет сазнао за Тита? У Лондону и Вашингтону чињенице о југословенском отпору биле су замагљене у игри пропагандних жмурки. Повереници краља Петра Другог Карађорђевића у изгнанству, због незнања или страха, нису хтели да признају постојање комунистичког вође. Они су контролисали канале путем којих су вести долазиле из Југославије савезницима. Две године савезничка јавност није ни чула за Тита. Често су Титова дела приписивана Михаиловићу, чија је лојалност краљу Петру била неупитна.
Потом је Русија преузела ствар у своје руке. У Горију, Стаљиновом родном граду, основана је радио станица „Слободна Југославија”. Из ње је у свет емитована вест о Титовим партизанима. Али Гори је био удаљен три недеље курирском брзином од Југославије. Вести од Тита су увек касниле, али полако и сигурно партизански покрет постао је и покрет отпора против старе власти.
Фицрој Меклејн, авантуриста, дипломата и војник, боравећи са партизанима у Југославији, разумео је однос политике и ратовања. Он је записао оно што је приметио о Титу у извештају који је касније спуштен на сто Винстона Черчила. Тај извештај, и потреба Британије за било каквим борбеним савезником, променили су осмехе на лицима у Даунинг стриту. Престали су да се осмехују краљу Петру Другом, а све више пажње посвећивали Титовим борбама.
Пиђе Никола Тодорић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању