Кишни облаци против Црвеног неба
ПАЛИЋКИ ФИЛМСКИ ФЕСТИВАЛ

Тридесети Фестивал европског филма на Палићу протекао је у традиционално угодној и мирној атмосфери овог места недалеко од границе са Мађарском. Мир нису реметили ни комарци који су устукнули овог пута из парка крај језера где се налази амфитеатар. Добитник признања „Александар Лифка“ за животно дело, симпатични и талентовани немачки редитељ Андреас Дрезен, закључио је у једном од својих бројних интервјуа, конференција, јавних причаоница, следеће: “Ово је један од најдивнијих фестивала на свету, веома је опуштен и није баш типичан. На њему не морате ништа да продате, ту сте да упознате публику, друге ствараоце, да гледате филмове у чаробном окружењу. Предиван је осећај када се толико људи из различитих земаља истовремено смеје и плаче – то је највећи дар филма“.

Тај нетипични фестивал су осмислили нетипични људи и већ дуго га воде исти такви „особењаци“: Радослав Зеленовић, Илија Татић и Мирослав Могоровић, уз свесрдну помоћ три селектора најважнијих програма какви су Главни такмичарски (Николај Никитин), Паралеле  и судари (Јулија Синкевич) и документарних секција (Игор Тохољ). Само захваљујући њима друга половина јула на Палићу нема мира: све пршти од узбуђења – на филмском платну.

Видели смо прегршт одличних остварења попут грчког „Заробљен“, азербејџанског „Хладан као мермер“, јапанског „Савршени дани“ (режисер је славни Вим Вендерс из Немачке, па отуд Јапанци упадоше међу Европљане), словачки „Моћ“ и мађарски „Три хиљаде нумерисаних делова“, грузијски „Живи светац“, британски „Стари храст“, молдавски „Угљеник“, македонски „Најсрећнији човек на свету“,„Изгубљени дани“ и „Желим само да ме нађу“ из Србије, па и немачки „Црвено небо“ који је победио. Његовом режисеру Кристијану Пецолду, старом знанцу овог фестивала, припао је „Златни торањ“. Било је оних који нису мислили да је то баш најбољи филм, на проглашењу победника чуло се и једно опасно „уааа!“ из новинарског табора, али жири је тако одлучио. У жирију су били угледни аутори као што су редитељи Еран Колирин (Израел), Милорад Милинковић (Србија), Нана Јанелидзе (Грузија) и филмски радници Тито Родригез (Шпанија, председник) и Данијела Вебер (Немачка).

Фестивалске дане обележио је долазак и друге двојице добитника награде „Александар Лифка“ – глумаца Богдана Диклића (Србија) и Николе Ристановског (регион). Помпезно најављивана највећа звезда фестивала немачка редитељка Маргарета фон Трота требало је да дође и прими „Лифку“ кога је добила пре много година, али је отказала долазак (начусмо да се препала афричких температура у Србији). Зато је послала увек насмејану Бетину Брокампер, продуценткињу свог новог филма „Ингеборг Бахман – путовање у пустињу“.

Имали смо занимљиве сусрете и са шпанском уметницом Маријом Кањас која негује специфичне форме филмског изражавања па је тим поводом приказана ретроспектива њених кратких филмова и уручена јој награда „Независни дух“. Пажњу су својим делом политичким темама и речима на прес-конференцијама привукли гости из Молдавије (продуцент Серђу Куматренко) и Словачке (режисер Матијаш Приклер). Фестивалом су протутњали наши редитељи Душан Зорић и Матија Глушчевић („Да ли сте видели ову жену“), Андрија Лекић („Мавена“), Лука Папић и Срђан Вучо („Призван и позван“), Лазар Вранић („Желим само да ме нађу“), аутори из Грчке (Василис Кацупис, „Заробљен“), Северне Македоније (Елеонора Венинова, „Преекспонирано“), Италије (Давид  Рицо, „После моста“)….

Фестивал је затворен доделом награда која је одржана у Суботици, у биоскопу „Евросинема“, јер је због невремена то било немогуће обавити традиционално на Летњој позорници Палића. Жири програма „Паралеле и судари“ најбољим је прогласио грузијски филм „Живи светац“ чија је редитељка Тинатин Кајришвили дошла да лично прими награду. То је учинио и њен колега из Азербејџана Асиф Рустамов коме је за дело „Хладан као мермер“ припало посебно признање. У главном програму победило је „Црвено небо“ Кристијана Пецолда, а специјална признања добили су „Нула калорија“ Џесике Хаузнер и „Заробљен“ Василиса Кацуписа. Награда публике припала је „Старом храсту“ Кена Лоуча.

 

Пише Срђан Јокановић