Када кажем Футог, мислим на купус. Тачно је да многи ово насеље надомак Новог Сада повезују са овим поврћем, али Футог је много више од места које треба поистоветити само са купусом. Јер, то би било готово увредљиво. Догађаји из минулих векова чине га једним од најстаријих насеља на овим просторима, а записи који се односе на рани средњи век кажу да је током 13. и 14. столећа Футог био једно од важних трговачких места. Жито, воће, вино, стока, све то је стизало на обале Дунава са разних страна.
Да ли је у тим товарима било и купуса ко ће га знати. Непознаница је и како је ово хранљиво поврће успело да се наметне, слободније речено прогура, у сам врх списка богатства које Футог чине знаним и значајним. А та биљка ових дана је једна од најтраженијих роба не само у Футогу него на бројним пијацама у Србији. Време је кисељења купуса.
И како је на већини великих пијаца широм Србије на питање муштерија ”одакле је роба” одговор за кромпир “ивањички”, за паприку ”лесковачка”, а за купус “футошки”, а ко зна одакле је роба – ево решења. Коме није далеко најсигурније је да се запути у Футог. И тамо, дабоме, купи оригинал. Или да оде на чувену Купусијаду почетком новембра па купи кисели купус.
Тај оригинал сади и продаје и Боро. Четири деценије то чини. И само њега гаји. Односно само ту врсту купуса. Продаје га од почетка октобра па док има муштерија како рече. Некада и до Купусијаде.
– Овде сам сваког дана, од ујутру до касног поподнева – рече и лагано устаде са столичице. – Пола мог живота садим само футошки купус. Сви у овом крају знају за мене.
Године, каже, нема разлога да крије. Напротив, поносно их носи, јер, како рече, и оне добро носе њега. Осамдесет четири му је. Здравље га служи, чак и са ногама нема проблема иако је оба колена оперисао.
– Ма дигнем ја ове гајбе без проблема – похвали се и показа на упаковану робу тешку сигурно двадесетак кила.
Хвали своју робу, разумљиво, али је искрен. На то, каже, године и васпитање обавезују.
– Добар је, одличан овај купус, али има Србија још добрих врста – рече. – Уз Мораву се сади. А и овде, у Војводини.
Па поброја неколико сорти. Не уђе то у новинарску бележницу. Непозната материја, а и прича није о врстама купуса и где се која сади, односно где добро успева.
На питање шта је то што чини футошки купус квалитетним, другачијим и зашто је толико тражен, мало се замисли, па прозбори.
– Има специфичан укус, није превише захтеван за гајење – поче да објашњава. – Видите, танки су му листови, лепо лежу један на други, као да су лепљени. А и нема у њима превише жила. Не пуцају када се увија сарма…
Текст и фотографије О. Радуловић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању