Отпутовали смо у Бодрум на летовање, он и ја. Но, тамо се десио вишелинијски негативни обрт. Утисци да то место и ми нисмо пар родили су се неколико километара након аеродрома, појачали се при уласку у град и од те ноћи на даље их је, нажалост, врло мало појава демантовало.
Стога смо (а нарочито ја јер добро знам шта значе грчко море, сунце и енергија) једва дочекали да пређемо на острво Кос. Знала сам да ће ме одушевити, али, ипак сам направила једну грешку – нисам знала да ће ме одушевити до крајњих граница сваколике сласти. Грчка је то. Кад је волиш од детињства, због митова, изузетне музике, душевног мора, због сећања, најпријатнијег сунца и – просто, јер је главни пупак света, савршено центрирана у центру Медитерана који је, пак, средиште планете, опет не можеш знати баш колико ће те неки њен нови драгуљ разгалити.
Три дана сам сањала о грчкој музици и желела да осетим њену угрејану структуру. До трајекта који ће нас одвести до Коса сам нестрпљива и немирна, не могу да дочекам спас. “Вртим” сиртаки у глави.
Ново место значи изместити се, али са тим новим осетити повезаност, фину конекцију која је танана али јака, јача од свих бродских канапа и платнених ужади.
Трајект је кренуо у правцу Коса. Осетила сам олакшање. Двадесет водених километара ме је делило од среће, томе сам се надала, гледајући у љескаву пучину.
Стижемо на пристаниште и ја буквално трчим до пасошке контроле, да што пре уђем у Грчку. Примећујем већ ту, на доку, да је море тиркизно. Мој дружбеник каже како је сунце овде милије. И стварно јесте. Не знам шта му Грци “раде” али сунце воли Грчку и Грци воле сунце, то је једна хелијевска симбиоза.
Гладни смо, и од носталгије и од неиспаваности од опште буке и од титраве чежње, те наручујемо раскошни гирос на тањиру, палачинке и купујемо чувено грчко чоколадно млеко. Гледамо на луку налик на врх ромбоида у којој је море и даље тиркизно. Разговарамо са конобарем који, наравно, зна енглески (као и сви на острву), што је посебно погодно јер нема натуцања и неразумевања. Он каже да нас апсолутно схвата јер је на Косу “веома мирно”. Ми смо две туристичке избеглице побегле од халабуке и халачања и просто се дивим суптилној музици у ресторанчићу (Фикос) и спокоју који “избија” чак и из корака посетилаца, иако их има много.
Улице су равне, бициклисти одвојени, вреве нема а и када је има, Кос је фантастично смирен, иако није празан. Чудо! Лек! Има гласова али нема дреке. Има звукова али нема агресије и претеривања. Има превоза али нема ломатања. Има саобраћаја али нема гужвања и гурања. Као да вода смирује, добра организованост функцинише као несвесни, невидљиви сат. На Косу мир није “испражњен”, не дај боже досадан, напротив. Кос је као лепа, топла кошница, али, опет, пријатно “зујава”, складно функционална. Спас! Уживање!
Осим буке нема ни фејк робе. Мир ове лепоте се уклапа са бојама – тиркизна, бела, плава, свуда су. Једре су, никако отрцане. Свеже су. О бојама неко води рачуна. О бојама града. О бојама неба и мора води рачуна, изгледа, сам Зевс.
Наилазимо на радњицу са ручно рађеним кожним производима, купујем каиш који има окер природну боју и “изрезбарено” лишће. Заљубила сам се у тај каиш. Цела радња мирише, похваљујем мајстора који се смеши и каже да га више не осећа, једино кад дођу нови каишеви. Смеје се тако да му се виде сви зуби, другарски, ноншалантно, пријатно, искрено, страствено али не џиберски.
Пише Ана Атанасковић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању