У рано јутро 13, односно 26. јула 1817, на празник архангела Гаврила, по налогу кнеза Милоша завереници су у Радовањском лугу изненадили Вожда Карађорђа. Пандур Никола Новаковић је секиром усмртио Вожда а онда му јатаганом одсекао главу коју је преузео организатор убиства, кум Вујица, па је понео у Београд. Понео је Милошу Обреновићу одсечену главу са оделом, сабљом и бисагама са четири хиљаде дуката. Путем му је прорадила савест, застао је на једном месту и покајао се. Већ наредне године, уз помоћ кнеза Милоша, на месту покајања кнез смедеревске нахије Вујица подигао је цркву. То је данас црква-брвнара Покајница.
Данашњи манастир Покајница дуго је био парохијска црква, да би 1953. године добио статус манастира. Најпре је то био мушки манастир, а од 1992. године о њему су почеле да брину монахиње.
Ово је био почетак, трећина приче везане за догађај који је у то време потресао Србију. Тада је потресао, а и данас се памти.
За други део приче треба превалити четири километра од Покајнице. Право до Радовањеског луга, медста где је убијен и први пут сахрањен Вожд. Први, јер је његово тело неколико пута ископавано док није нашло мир у крипти Цркве Светог Ђорђа на Опленцу.
У удолини, испод велике крошње храста невелики ограђен простор. Доњи део од црног мермера, горе од кованог гвожђа. Напред дрвени крст, а уз дрво наслоњена бела мермерна плоча с натписом :“На овом месту је био сахрањен вођа Првог српског устанка Карађорђе Петровић“.
Почетак овог другог дела приче тече овако: Вожд је 1817. године по повратку из Русије са пратиоцем Наумом Крнаром заноћио на трлу Драгића Војкића. Збило се то током ноћи. Место за скривање препоручио му је кум Вујица Вулићевић. У рано јутро 13, односно 26. јула, на празник архангела Гаврила, по налогу кнеза Милоша завереници су изненадили Вожда. За егзекуцију је одређен пандур Никола Новаковић. Поспаног Карађорђа пандур Никола је убио секиром, а онда јатаганом одсекао главу коју је преузео кум Вујица, па је понео у Београд.
Изнад пута, наспрам места где је био покопан Вожд, подигнута је црква Захвалница. Саградио ју је 1936. године краљ Александар Први Карађорђевић и посветио архангелу Гаврилу што и пише изнад улазних врата. Народ јој је дао име Захвалница, у знак захвалности за сва добра дела која је за својуСрбију и свој народ учинио Карађорђе Петровић.
Трећи део приче бави се кумом Вујицом и Новаком. Односно њиховом судбином. Посета манастиру Пиносава у атару села Кусатка код Смедеревске Паланке је да се провери прича да ту почива тело Вијице, Карађорђевог кума. Подсећања ради, Вујица је био кнез из времена Првог српског устанка. Рођен је 1773. године у селу Азања код Смедеревске Паланке. Живот је, кажу нека истраживања завршио у беди 1828. године. Према другима, исте године га је отровао Карађорђев рођак Гмитар Петровић.
Текст и фотографије О. РАДУЛОВИЋ
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању