Мајка пакује кофере сину који се спрема у емиграцију, док он свира на гитари и о томе пева – жестоко. Потресно и искрено.
„Објављујем рат сваком гмазу што комотно спава, сваком оданом керу што брани бахату власт. Само рат сваком зомбију коме је испрана глава и лоповима који грабе туђе у сласт. Говорићу док не буде касно, док ми је читава глава, док војничка чизма не избије глас и у срцу ми реч не успава. Објављујем освету свету без мисли и става, лажним пророцима који нуде јефтини спас, сваком борцу за живот у раљама капитала, тупој мисли што ћути и трпи и не диже глас“.
Те речи, остатак песме, као и цео роман „Обична прича“ написао је 1847. руски писац Иван Гончаров који се прославио својим другим објављеним романом „Обломов“, док је овај први био мање познат, све док га режисер Кирил Серебреников није извукао на светло дана. То се догодило пре осам година, када је Кирил био на челу Гогољ центра у Москви. Режисер је то позориште препородио, од запуштених просторија у које је мало ко залазио направио је центар културних дешавања руске престонице. Све представе биле су друштвено ангажоване, а тематски и ауторски провокативне па самим тим и на мети критике конзервативних кругова.
У овом комаду су главне улоге играли Алексеј Агранович и Филип Авдејев: првог је Кирил после две деценије вратио у свет глуме, а другог је открио, формирао га као свог студента и увео у раскошни свет уметности. Од почетка рата у Украјини „Гогољева“ дружина се растала: Кирил живи углавном у Немачкој (као и Филип), али ради у читавој Европи, док је Алексеј стално између Београда и Москве.
Руска позоришна емиграција се сада окупила у Београду где је на сцени Центра за културу „Влада Дивљан“ обновила „Обичну причу“ која је добила нови сјај и квалитет тако што је постала српско-руска престава. Презаузети Кирил, који упоредо снима филмове и режира опере и позоришне драме, није могао да дође у Београд, али зато су Алексеј и Филип све време били ту, као и бројни други оригинални сарадници из московске верзије „Обичне приче“.
Алексеј Агранович (53) је главни покретач не само спремања ове представе, већ једног лепог покрета (платформе) који се зове „Друг другу“. Циљ је приближавање култура земаља руског језичког подручја, и људи пристиглих одатле у нашу земљу, са културом Србије. То подразумева рад на заједничким делима из области уметности. Алексеј, глумац по професији, који се две деценије бавио другим пословима док га 2015. Кирил није вратио на сцену, објашњава нам да назив платформе значи „пријатељ пријатељу“, само што на руском реч „друг“, за разлику од нашег језика, има значење најприснијег, најјачег и највишег облика пријатељства.
– Идеја представе је да покажемо како практичност и циничност великог града убијају романтизам и идеализам код младих људи и како они не умеју или не желе да бране своје идеале, радије се прилагођавајући постојећем свету у коме пристају да буду оно што нису – каже Алексеј у разговору за „Илустровану Политику“ уочи генералне пробе представе која је, видесмо то касније, сасвим необична за овдашње прилике, узбудљива и очаравајућа на један другачији начин него што смо навикли.
Она се готово у потпуности држи оригиналног текста Ивана Гончарова, осим што је језик прилагођен садашњем тренутку и што је мало промењено место дешавања.
– У роману младић из руске провинције долази у Санкт Петербург код стрица и његове младе жене, у оригиналној представи Москва је заменила Санкт Петербург, а у овој садашњој верзији младић долази из неког мањег места у Србији код ујака који већ деценијама живи и ради у Москви. Ту промену смо увели да бисмо оправдали присуство и српског језика у комаду, али основна прича о односу метрополе према човеку из провинције остаје – објашњава нам Агранович.
У представи има пет руских глумаца, а осталих осам су наши. Три улоге имају алтернацију, а најважнија је она у лику главног јунака Александра Адујева, младића из провинције. Њега наизменично играју Филип Авдејев из Русије и Лука Грбић из Србије. Већина ликова говори мало на српском, мало на руском и у том погледу Алексеј је задивљен умешношћу наших глумаца, посебно Луке Грбића и Данице Максимовић.
– Лука има баш огроман текст који изговара на руском, а нешто мањи део на српском и мислим да је одлично научио наш језик током рада на представи – каже Алексеј. – Даница ме је такође задивила јер она не да не говори руски језик, већ ниједан други осим српског, и фасцинантно је како је научила своју улогу која је у потпуности на руском! Улога није велика, али је веома важна.
На аудицију за представу појавило се тридесетак глумаца из Србије које су Алексеј и Филип, као коредитељи представе на лицу места, снимали док су изводили делове из представе и те снимке онда слали главном режисеру Кирилу Серебреникову. Како сазнајемо, прва одобрена улога била је богата удовица Јулија Тафајева: Кирилу је требало само десет минута да гледа Даницу и каже да је то оно што му треба. На прес-конференцији Максимовићева је додала да никада у животу није пристајала да иде на аудиције, али „да се велики Серебреников не одбија“. Даница је блистала на сцени у улози богаташице коју по задатку ујака треба да заведе млади Александар, а онда да је искористи и остави. Међутим, ствари нису кренуле како је стрикан планирао…
Гледајући младог Луку Грбића у улози Александра можете само да се чудите како је успео да глуми и пева на руском, да скаче по сцени, да тугује, радује се и постиже уверљив ефекат различитих врста љубави које показује према девојци, мајци, старијој љубавници и најдражој отаџбини. И сам Филип Авдејев каже да је Лука изврстан и да му је лакнуло кад су нашли тако доброг глумца који ће бити њему алтернација.
– Мали део Александровог лика је на српском језику, није ми било лако да то савладам, али много лакше него улоге које играм на немачком – признаје Филип који се прославио улогом у филму „Лето“ Кирила Серебреникова. – Драго ми је што је Лука сада ту јер је то улога за младића од двадесетак година, а ја сам знатно старији. Иако ми сада, када немам браду, кажу да изгледам десетак година млађе. Када добијем још мало бора дефинитивно ћу предати штафету Луки и уживати гледајући га како игра на сцени.
Филип је доста представа у каријери и режирао, али први пут је и глумио и режирао у исто време, што му је баш тешко пало. Као редитељ је, каже, морао да буде на дистанци према глумцима и није могао добро да их упозна као што би то учинио да је био само глумац у представи.
У Београд су, попут Филипа, допутовали и руски мајстори за светло, тон, видео, технику и помоћник редитеља како би били сигурни да је све како је Кирил замислио. Серебреников је комплетан аутор представе, он је написао драматургију, одговоран је за сценарио, режију, костиме и декоре и све је то било уходано у Москви где је током седам година представа постала велики хит. Зато режисер није морао да дође сада у Београд, јер су Филип и Алексеј све то пренели код нас. Кирил би се повремено видео-везом укључивао у пробе, давао сугестије, али је све протицало у најбољем реду.
Представа ће се играти два дана узастопно, сваког месеца, а уколико буде интересовања публике и чешће.
– Знам да је улазница мало скупља него за друга позоришта, гледаћемо да је смањимо ако будемо могли, али за сада не можемо јер све трошкове представе сносимо сами. Не можемо да дозволимо да будемо баш у великом минусу – каже Алексеј Агранович чија платформа „Друг другу“ је продуцент представе са Серебрениковом и његовим предузећем „Кирил и пријатељи“, док су са наше стране ту „Ред продакшн“ Милоша Ђукелића и Центар за културу „Владан Дивљан“ за чијег директора Љубишу Ђуровића наш саговорник има само речи хвале.
Од државе, ни ове ни оне, нису добили ништа.
– Било би нам драго да јесмо, али ми нисмо научили да улазимо на та врата, немамо то искуство – искрен је Алексеј. – Водили смо преговоре са два овдашња позоришта да и она учествују, али су се ти разговори толико отегли без резултата да смо одлучили да све урадимо сами, да покажемо шта можемо, па онда да кренемо у друге пројекте са још неким. Поред тога, мислим да има много људи у Србији којима су још потребније паре које бисмо ми волели да добијемо од ваше државе па и зато мислим да је боље овако. Прво да ми покажемо шта умемо, а онда држава да одлучи да ли жели да учествује.
Алексеј Агранович, добри дух ове представе и руске савремене културе у Србији, истиче да је „Обична прича“ само почетак:
– „Друг другу“ организује и пројекције српских и руских филмова са титловима на које долази доста људи. Циљ нам је да се они који су са руског језичког подручја дошли у Србију последњих годину и по дана интегришу у српско друштво и културу, а не да живе и раде паралелно, да пронађемо сличности и упознамо боље једни друге, да градимо Србију, као и пре сто година, а не неку нову Москву. И пре једног века је долазак хиљада Руса у Србију донео много доброг у култури, уметности, архитектури и мислим да то искуство може да се понови. На крају, то сам радио и у Русији. То је огромна земља чије најудаљеније пределе понекад повезују једино култура и језик. Зато сам сигуран да једино култура може да уједини људи. Мислим да радим праву ствар. Не знам шта нас чека у будућности, али верујем да ово што радим има смисла.
Пише Срђан Јокановић