На управо завршеном филмском фестивалу на Палићу један од филмова који је привукао пажњу публике и медија био је молдавски „Угљеник“ у режији Јона Борша. Делимично ратна прича с почетка деведесетих, када је Молдавија стекла независност од Совјетског Савеза, али и када је њен регион Придњестровље желео независност од Румуније, води нас до главног јунака, возача трактора Диме. Он жели да се придружи борцима у локалном рату који се распламсао, али на путу за фронт он наилази на путу на угљенисано тело…
Филм је на фестивалу представио његов продуцент Серђу Куматренко Млађи (38) који је својим елегантним одевним комбинацијама такође привлачио пажњу у иначе „разгаћеној“ атмосфери Палићког филмског лета у којој сандале, шортс, мајица или хаљинче представљају све што имате или вам треба.
Куматренко жели више од опуштене атмосфере, иако је на фестивал дошао у пратњи ћеркице. Он је један од најуспешнијих продуцената у својој домовини, мада је каријеру почео као редитељ и камерман. Жељан је Европе, света, успеха, признања и добрих филмова на које би ставио своје име. До сада их је са својом продуцентском кућом „Јубес“ (Волим) снимио пет, од чега су четири дуга, играна. На прес конференцији је причао занимљиве ствари о „Угљенику“, о политичкој ситуацији данас у Молдавији, али привукла нас је опаска да његова земља има свега десет биоскопа.
– Погрешно сте ме разумели – смеје се нешто касније Серђу током разговора за наш лист. – Десет је сала, а свега три биоскопа!
Кроз причу о кинематографији може се сазнати штошта о самој земљи. За почетак разговора признао сам му да никада нисам чуо за било који молдавски филм! Опет се насмејао и рекао да није никакво чудо, јер су деценијама Молдавци снимали један филм у пет година и тек се ситуација променила недавно, када је нова генерација стваралаца ступила на сцену.
– Од та три биоскопа један је мултиплекс са шест малих сала, један има три , а трећи је старински биоскоп, заправо сала за разне приредбе и специјализоване ревије филмова одређених земаља. Имају пројектор и звучнике из седамдесетих година, али пошто је то и даље највећа сала у главном граду Кишнау, и ми смо тамо приказивали наше филмове, али смо доносили своје пројекторе. Тих десет сала свакако није довољно за град од седамсто хиљада људи. Посебно зато што она два приватна мултиплекса имају чврсте уговоре са холивудским студијима о тачном броју пројекција које су дужни да обезбеде за њихове хитове, тако да за молдавске или независне, ауторске филмове готово да и нема места.
Бандит или режисер?
Држава баш не помаже да буде другачије, сазнајемо. „Никада немају новца“, каже Серђу који је рођен као Сергеј Сергејевич али је, као и већина Молдаваца након стицања независности променио име у румунску варијанту. Додуше, он је тада био мали, па су то за њега учинили његови родитељи.
– Најгора је одлука да се улаже у све друго, а култура остави без новца – сматра наш саговорник. – Ниједна нација не може да се ревитализује без улагања у образовање и културу.
Можда је Куматренко имао срећу да одраста и школује се у време немаштине, што је истакло његов дар да се снађе у свакој ситуацији.
– Ми нашу филмску академију немамо па сам дипломирао на Академији лепих уметности где постоји катедра за мултимедијалне уметности на којој студенти имају часове фотографије, режије, монтаже, глуме, али сада се уз помоћ једног америчког фонда гради центар при универзитету где би се студирао само филм. Дотле, многи млади студирају по европским градовима, они чији родитељи то могу себи да приуште.
Серђуови родитељи то нису могли. Иако су му отац и мајка радили у државној служби (он новинар, она општинска службеница), све петоро деце морали су да нађу начин да прођу на буџет за студирање. За приватне школе, ипак, није било новца. Живели су на селу и Серђу је пред крај средње школе добио фикс идеју: зарад девојке коју је волео, решио је да не студира, већ да оде у Шпанију, отвори ресторан и тамо доведе своју девојку да живе срећно под врелим сунцем Медитерана. Отац му је рекао: њет!
„Твој старији брат је доктор економије, банкар, а ти хоћеш да будеш бандидос“, грмео је Серђу Куматренко Старији. Мајка је смирила ситуацију и рекла да ће подржати сина шта год да изабере да студира. Кочоперни син изабрао је приватну руску филмску академију у њиховој земљи која се годишње плаћала четири хиљаде долара. Отац је опет рекао: њет;“ И старији брат ти је на државном буџету завршио студије па и ти нађи где можеш тако да студираш“. Млади Серђу се не сећа одакле му уопште идеја о филму као позиву, али видео је да има нешто мало филма на Лепим уметностима и изабрао то.
Полагао је пријемни испит и вратио се кући, на село, без великих очекивања. Родитељи су били много нестрпљивији. Отишли су у Кишнау да провере резултат свог сина и били разочарани што његовог имена нема нигде.
– Само доказ да ни они нису веровали да ја то могу – опет се смеје Серђу. – Гледали су при дну листе, јер су мислили да тамо припадам. Када су случајно, на крају, спремни да се покуњени врате кући, бацили поглед ка врху листе били су шокирани. Њихов син је био број један!
Повратак наде
Из данашње перспективе, услови студија су такође били за смех, а мало и за сузе,
– Професори нам нису дозвољавали да радимо са видео-камером, јер смо морали да научимо да рукујемо и снимамо филмском. Дигитална техника је тада била у повоју, а на целој Академији лепих уметности постојала је само једна камера и морали смо да је резервишемо две године унапред, јер је сваки студент морао да вежба на њој. Онда се у једном тренутку десило да је неко изгубио батерије за камеру и могли смо да снимамо само колико је дугачак кабл за струју. Таква је била ситуација тада. Дипломирао сам 2007. године и одмах почео да радим разне физичке, касније и стручне послове, на снимањима филмова, углавном документарних.
У та „древна“ комунистичка времена, и још раније – у доба Совјетског Савеза, сама Молдавија је имала доста биоскопа, али у њима су приказивани руски филмови јер локалних није ни било. На моје питање да ли је Молдавија снимала бар један играни филм годишње, Куматренко се опет насмејао: “Ви сте оптимиста, можда један у пет година“! Људи су волели да проведу романтично вече у биоскопу без обзира шта се приказивало на платну, али је приватизација свега, па и биоскопа, у овом веку уништила ту лепу навику.“
Неки биоскопи су срушени, неки су постали хале за свадбе и људи су се полако одвикавали од одласка у ових неколико нових сала.
– Међутим, са „Угљеником“ је нешто почело да се мења – поносан је Серђу Куматренко што је баш он део тог историјског преокрета. – Са „Угљеником“ смо схватили да постоје људи који никада у животу нису били у биоскопу или да нису били последњих тридесет година! Власници биоскопа су се смејали нашем оптимизму и вери у успех филма, давали су највише две недеље живота у салама, а после осам месеци били су у чуду што публика и даље купује карте да га види. Кажу нам да то није уобичајена публика, да су то неки људи које раније никада нису виђали у биоскопима.
Открићу једну тајну…
Сада Серђуа Куматренка сви у Молдавији питају како је успео да има више од 120 хиљада гледалаца, десет пута више од осталих домаћих филмова. Сви га подржавају, од колега до пријатеља. Власници биоскопа сада другачије гледају на домаће филмове. И нас је занимало – у чему је тајна успеха?
– Тајне нема, звезде су се поклопиле – набацује загонетан осмех на лице овај доброћудни Молдавац. – У том тренутку није било других молдавских филмова у биоскопима. Друго, један је од ретких домаћих филмова снимљен одлично, баш професионално, са одличним редитељем Јуаном Боршом и са познатим глумцима. Главни глумац Димитро Роман је веома популаран блогер и комичар и нико није очекивао да може одлично да игра драмску улогу у играном филму. Он је веома скроман, једноставан човек са села, као и ми, има интегритет и људи га воле. Затим, неколико година смо спремали филм, о њему се причало и сви су са нестрпљењем чекали да се појави. Такође, нико пре нас није уложио толико новца у рекламну кампању као ми, чак шездесет хиљада евра. Сада и други продуценти желе да раде са истом рекламном агенцијом.
Уз све ово знање, треба имати и храбрости и у томе је разлика између талената који успеју и оних који остану – доле. Куматренко и његов пословни партнер са којим има филмску кућу, ставили су своје станове под хипотеку и узели три кредита која још отплаћују да би снимили „Угљеник“. Уз сав успех расходи и приходи још нису на равној линији. Ипак, светска премијера филма на чувеном фестивалу у Сан Себастијану додатно је подгрејала занимање за филм у Молдавији, као и у Румунији где се однедавно приказује. Хиљаде молдавских студената који уче у Румунији током лета је код куће, у својој домовини, па је то утицало на солидан, али не и тријумфалан, успех у тој земљи где се Молдавци осећају као код куће.
– Говоримо исти језик – објашњава нам Серђу. – Ја сам Молдавац, као Молдавац сам рођен, као Молдавац ћу умрети, али говорим румунски језик. То вам је као Немачка и Аустрија. Мале разлике постоје у језику, ми користимо мало више руских речи. Религија нам је иста, а седамдесет одсто становника Молдавије ионако себе сматра Румунима.
Са равног Палића Серђу Куматренко гледа у далеке хоризонте. Сматра да ће ситуација у кинематографији Молдавије бити све боља, да је и сада добро то што је пре неколико година основан Филмски центар који веома транспарентно додељује мала средства за снимање филмова, што цензура не постоји и што су на кључним местима (директор Центра и министар културе) људи из света филма, продуценти и режисери.
– Сви се разумемо, радимо удруженим снагама, и по више послова, оно што зарадимо на рекламама улажемо у нашу уметност, јер знамо да нисмо ми једни другима супарници, већ да је нама највећа конкуренција напољу, да је свет за нас највећи изазов – објашњава Серђу додајући да му је пројекција „Угљеника“ на Палићу била један од већих изазова у каријери. – Забринула ме је реакција људи који су гледали филм. Нула емоција у сали, без икакве реакције. То ме је навело да размишљам како да наши филмови не буду само молдавски, већ да их боље разумеју у целом свету. До сада је свуда на пробним приказивањима филм добро комуницирао, и тријумф у Румунији и мук у Србији за мене је једно велико, корисно искуство.
Пише Срђан Јокановић