Све чешће упадамо у замке бесмисла – типа, вредно смо учили, остварили неки ниво академског знања које је за похвалу али не можемо да добијемо адекватан посао. Или опет, вредно смо учили и завршавали школе али нам је плата толико увредљиво мала да се једва преживљава. Због тога упадамо у различите психичке замке, осамљујемо се, постајемо нарцисоидни, неки од нас и депресивни…На тему како се изборити са свим горе набројаним, причали смо са психотерапеутом Николом Крстићем , једним од оснивача Академије гешталт психотерапије.
– Друштвена неправда је посебна врста стреса. Она подстиче наш доживљај да више на припадамо нашој заједницу, јер заједница не дели и не уважава наше вредности. Људи данас на психотерапију често доносе тему припадања. Друштвом влада наратив индивидуализма и хедонизма. Губимо осећај да припадамо једни другима и да смо ми ти који граде друштво. Уместо тога бринемо о властитом задовољству на првом месту и гледамо како да се од друштва што боље изолујемо. Ми више нисмо колектив и други нас све мање занимају. Они су у најбољем случају безимени сервис наших потреба.
Мислите ли да је хедонизам штетан?
– Не, не мислим да је тежња задовољству лоша. Штетно је наравно претеривање у задовољствима. Питање је зашто нас телесна задовољства тако често остављају празним. Мислим да хедонизам не може бити идеал који ће нас надахнути, покренути, испунити. Када хедонизам постане наша једина идеологија, онда падамо у претеривање и на корак смо од депресије.
Како да живимо у друштву које не препознаје и не награђује праве и здраве вредности а да не упаднемо у замку бесмисла и депресију?
– У психотерапији је важно да изразимо оно што јесте. Важно ми је да себи и мојим клијентима направим простор да изразе доживљај да их је друштво издало и сву бол и конфузију неприпадања заједници. С друге стране у депресију западамо када зауставимо стваралачку енргију и када одустанемо од здраве потребе да мењамо свет око нас.
И како уопште наћи смисао живота када се ово догоди? Постоји ли лек, терапија ?
– Важно је да не одустајемо да свет чинимо бољим местом за нас, за друге, за потомство. Да настављамо да нашу креативну енергију усмеравамо у промену, ма колико мало можемо постићи као појединци. Ту нас саплиће рзочарање, безнадежност, малодушност и утисак да можемо веома мало. Можда то није неистина, али, можда је и мало, много, јер нисмо пасивни. Настојимо. Тежимо. Чинимо колико можемо. Сваки дан. Мислим да је та тежња и активност лековита. Без обзира да ли досеже велики или мали циљ.
Пише Бранка Ковачевић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању