Многи злочини у историји света догодили су у име вере, а неке од њих починили су лично „божје слуге“ или „свети оци“ како себе воле да називају римске папе. У овом филму реч је о само једном, али упечатљивом и трагичном, злочину који је дело папе Пија Деветог. То је мало познато поглавље из живота католичке цркве 19. века у Италији. Место дешавања је јеврејска четврт у Болоњи. У то време постојала је папска држава, а папе су имале своју армију.
Једне ноћи војници Пија Деветог упали су у дом породице Мортарас и отели њиховог седмогодишњег сина Едгарда. Отмица је правдана цинкарењем комшиннице која је тврдила да је дете, иако из јеврејске породице, тајно крштено по католичким обредима. Родитељи тврде да није истина, плачу, моле, куме да им не одводе дете у интернат, да служи папи, а испоставља се да га је наводно крстила управо поменута комшиница-цинкарош која је повремено чувала малог Едгарда. Сведока нема, њена реч је закон, а закон у тадашњој Папској држави је да свако крштено дете мора да добије католичко образовање.
Дечакова породица не одустаје: тражи, пита, тужи, подиже јавност на ноге, чак и међународну јеврејску заједницу, светске новине пишу о случају и отмица постаје незгодно политичко питање. Међутим, ни папа ни кардинал, такође, не одустају како не би угрозили ауторитет једине институције која представља стуб заједништва италијанских земаља током процеса уједињења у једну државу.
Конверзија и отмица
Веома потресно је гледати трансформацију дечака који је далеко од породице. Прихвата нову стварност, успиње се у хијерархији у самом Ватикану, мада му прошлост понекад ствара недоумице. Гледаоци не могу да не буду дирнути, можда и љути, због лакоће с којом на крају окреће леђа својој породици. Нова породица у Ватикану испрала му је мозак и редитељ маестрално ствара атмосферу у којој се правда и неправда мешају са разумом и ирационалношћу света у коме живимо.
Пре него што је дошао до ових историјских података, режисер филма Марко Белокио није знао много о инциденту који је био велики политички скандал тог доба. Чак је и француски цар Наполеон Трећи, близак папама, саветовао Ватикану да би било дипломатски мудрије да дете врате њиховој породици.
– Заиста нисам ништа знао, први пут сам наишао на то у књизи Виторија Месорија који је у њој, заправо, бранио потезе папе што је и логично, јер је он веома конзервативан писац, веома наклоњен католичкој цркви. Када сам одбацио те идеолошке коре којима је Месори обложио причу о том дечаку, остала ми је суштина којом сам желео да се бавим. Замислите, писац у тој књизи ниједном не спомиње реч отмица! Зато сам на крају филму дао назив „Отет“ иако сам у почетку размишљао да се зове „Конверзија“.
Историјске чињенице биле су Белокију важне, али…
– Није их било много, свега неколико – да је дечак отет 1858. године, да је суђење почело две године касније и да је Рим, заједно са Папском државом, пао 1870. године. Све друго смо се трудили да измаштамо веродостојно, такође на основу некаквих података – објашњава редитељ.
Белокио важи за аутора политички и друштвено снажних филмова, за левичарског редитеља из генерације која више не постоји или не снима, попут Франческа Росија или Пјер-Паола Пазолинија. Увек је, од првог филма из 1965. године, тада као млади комуниста, преиспитивао владајућу идеологију и коруптивну моћ, критикујући лажни морал и религиозне вредности у његовој домовини.
У Кан долази често са својим филмовима, а пре две године добио је и „Златну палму“ за животно дело. У више наврата објављивали смо интервјуе које је давао за „Илустровану Политику“, а срели смо се и ове године да би разговарали о његовом новом филму „Отет“ који је изазвао велику пажњу и сада је и део Фестивала ауторског филма који ускоро почиње у Београду и другим градовима Србије.
Пропао покушај
Као заклети левичар, можете ли да упоредите католичку цркву онда и данас?
– Данас имамо једног прилично слободоумног папу који се бави друштвеним и политичким темама и то на много више левичарски начин од наших политичких партија левице. Приципи католичке цркве попут љубави за свакога, доброчинстава и пријатељства остају у његовим речима, али и делима. Прогресивни људи у Италији више немају Маркса или Лењина као референце за своја уверења, већ папу Фрању. Наравно, црква има и даље неке догме као своје стубове и оне не могу да се промене, јер би то значио крај цркве као такве. Црква данас има само духовну моћ, нема утицај на политичке изборе, екскомуникацију људи из вере због разних разлога. Последњи пут када је покушала да се меша у живот државе било је у време доношења законских уредби о разводу и абортусу. Организован је референдум за укидање тих закона који је спонзорисала и подржавала црква, али нису успели.
Јесте ли показали филм „Отет“ поменутом садашњем папи?
– Приказао сам га многим католицима и свештеницима и током разговора са њима после пројекције неко ми је предложио да пишем папи и покажем филм и њему. То сам и учинио, писао сам му али још нисам добио одговор. Волео бих да чујем његово мишљење о филму. „Отет“ није политички филм и њиме не желим да станем против цркве, већ да прикажем судбину једног човека. На чијој јесам страни, без сваке сумње. Верујем да је време за неке веће промене, да и жене постану свештеници, рецимо, да и оне учествују у мисама. Али, католичка црква се споро мења иако зна да уколико жели да преживи то мора да чини. Млади данас не иду у цркву и, право да вам кажем, не знам где иду. Висе на тик-току вероватно, што је трагедија. Све те ствари, посебно вештачка интелигенција значе почетак краја човечанства. Живимо на ивици катастрофе и видећемо да ли ћемо успети да избегнемо нестанак човечанства. У том смислу понекад размишљам о томе шта је отети дечак у 19. веку морао да уради и како да се прилагоди да би преживео. Како је успео да промени веру! Код цркве те промене иду много теже.
И холивудски редитељ Стивен Спилберг желео је да сними филм о овом догађају па је одустао: знате ли нешто о томе и шта мислите, каква би била његова верзија?
– Знам само његове филмове, не и њега лично и какав је он Јеврејин. Знам да у мојој екипи није било Јевреја и пажљиво смо приступили теми. Ја сам крштен у католичкој вери, образован као католик иако сам касније постао комуниста. Било би занимљиво видети како би он сагледао ову тему, мада мислим да би му највећа препрека био језик пошто прича мора да буде на оригиналном, италијанском језику са различитим дијалектима, па и на латинском. Мислим да је рекао да није могао да нађе одговарајуће дете-глумца за главну улогу и верујем му. Једно је наћи италијанског дечака са болоњским акцентом, а друго дечака који говори енглески. Ја сам имао срећу да наиђем на малог Енеу Сала који чак није ни крштен, који никада није био у цркви и који није Јеврејин! Али је одлично одиграо улогу и, боље је рећи, изгледало је као да је то он. Деца често не умеју да буду оно што јесу, труде се превише да буду одрасли и преглумљују, због треме или превелике амбиције. Буду као лутке на концу. Енеа је глумио као слободан мали човек.
Брине ли Вас јачање деснице у Италији?
– Не, оштри су на речима, када дођу на власт увек смекшају. То се понавља увек. Мене брине левица, она мора да учини нешто са собом и освоји пажњу и поштовање људи.
Пише Срђан Јокановић