Најпре остајемо запањени нестварним изгледом паралелног света надомак Београда, вулкана од смећа који се дими, којим тумарају људи и џиновски багери, над којим надлећу јата бучних галебова и где сви у смрдљивом истовару траже нешто за себе: метал, пластику, храну.
После се питамо како смо дошли дотле да на простору где је настала најстарија светска цивилизација (помиње се да је две хиљаде година старија од египатске) направимо највећи простор нецивилизације? А онда упознајем Јанија Боца, добродушног скупљача флаша, који са својом групом радника иде за камионима што доносе ђубре из целог Београда и траже пластичне флаше.
Пакују их у велике торбе, односе на пресовање и такве их продају центру за рециклажу. Готово да живе на депонији, она је њихов свет. Опасан свет. Боре се против конкуренције која им краде џакове, против насртљивих галебова, лоших услова живота, смрада, дима, пепела, грамзивих шефова и њихових прохтева, али и опасних точкова џиновских машина које мељу све пред собом.
Када нас ти призори добро размрдају и опчине, онда упознајемо тихог хероја Јанија Боца и његову судбину припадника последње генерације садашње ере „винчанске цивилизације“. Прави филмски бисер фестивала „Слободна зона“ који управо почиње.
Са режисером „Флашароша“ Немањом Војиновићем (34) разговарали смо уочи београдске премијере његовог филма.
Паралелни свет
Како је дошло до идеје за „Флашароше“?
– То је мој други дугометражни документарни филм. Први је био „Даљине”, где сам пратио кубанску глумицу Индиру, која одлази за Америку у потрази за бољим животом, а оставља једанаестогодишњег сина својој мајци и родбини на Куби. Радио сам га пет година посматрајући однос мајке и сина на даљину. То је била моја школа документарног филма. Након тога рекао сам себи да ћу следећи филм да направим другачије, да ћу пробати да смањим број година снимања и времена проведеног у процесу прављења филма. Недуго затим сам у новинама видео фото-репортажу са депоније у Винчи. Сакупљач који стоји на брду отпада док је у позадини на стотине птица. Мислио сам да је то нека далека земља Трећег света, а заправо је она ту, иза ћошка, удаљена свега двадесетак минута вожње од моје куће.
Та једна фотографија отворила вам је врата новог света?
– Винчанска култура ми је била мотивација и почетна тачка размишљања о филму – како је могуће да је на месту најстарије европске културе сада једна од највећих депонија на свету? Зашто гајимо такав немар спрам културно-историјски значајном простору? Имао сам идеју да направим визуелно импресиван филмски есеј о потрошачком друштву и историји винчанског простора у три слоја: прошлост винчанске културе, савремени слој конзумеризма и модерног начина живота кроз слике депоније, са питањем шта ће будуће генерације људи за хиљаду година да помисле о нашој цивилизацији? Онда сам отишао на депонију и стајао на истовару, на врху брда од преко педесет метара ђубрета. Изнад мене прелетале су на хиљаде галебова, док тешка машинерија јури, истовара и меље све пред собом. Окренуо сам се. На стотине радника који са џаковима на леђима јуре ка истовару или се враћају у своје базе пуних џакова пластичних флаша. Иза мене био је један потпуно непознати, паралелни, невидљиви свет, хаотичан систем у коме делује да свако има своје место. Људи су ме „освојили” и пожелео сам да прикажем неистражени свет флашароша.
Постоје и металци
Ко су ти флашароши? Они себе тако зову или сте их ви овим филмом крстили тако?
– Флашароши су сакупљачи пластичних флаша, они себе тако називају, тако да сам ја само прихватио њихов назив и посветио им наслов филма. Постоје две групе сакупљача на депонији, једна која скупља метал и они се међу собом зову „металци”. Живели су у неформалном насељу у подножју истовара депоније, док су на врху брда радили. Они су касније расељени у склопу пројекта модернизације депоније, кад је почела изградња нових постројења. Бројнија група сакупљача били су флашароши. Они су подељени у мање групе, свака је имала свог вођу, ауто или комби и стан недалеко од депоније. Радили су свакодневно, по принципу сезонског посла, а сезона је увек отворена, без икаквог здравственог осигурања или социјалне заштите. Долазили су из различитих крајева Србије у потрази за новцем и бољим животом, ратујући међу собом око флаша и џакова. Разлог због кога су остајали да раде на депонији је новац, јер су тако могли да зараде две или три просечне српске плате. Иако је депонија у власништву града Београда, цео посао сакупљања и рециклаже пластичних флаша део је приватног бизниса.
Колико је филм документарни, а колико играни?
– Он је опсервациони документарац, све што видите су прави људи, праве ситуације, само драматуршки артикулисане по „правилима” нарације играног филма, али нема ничег играног. Никад не говорим људима да нешто ураде што већ не раде, нити им говорим шта треба да кажу или како да се понашају. Начин на који снимам је да активно пратим ситуацију, адекватно и паметно позиционирање камере, као и хватање правог тренутка, а касније и обликовање сцене кроз вешту монтажу. Када такве ствари профункционишу људи су склони да поверују да је ситуација играна или режирана, а заправо је резултат мукотрпног дугогодишњег рада.
Није све бајно
То значи – колико година, овог пута?
– Цео процес рада на филму трајао је седам година. Први пут сам стајао на истовару депоније у децембру 2016. а светску премијеру филм је имао на фестивалу у Сарајеву овог августа где је проглашен најбољим документарним филмом. Није све тако бајно изгледало пар година уназад. Доста времена смо уложили у презентовање пројекта и у потрази за финансирањем и адекватним партнерима. Било је момената кад смо продуценткиња Марија Стојнић, иначе моја супруга, и ја стварно помислили да ће бити тешко „изгурати“ овај филм, поготово због константног одлагања затварања депоније, који је замишљен као природан крај филма. На то се надовезало и две године епидемије ковида када се сваки план који смо имали окренуо наглавачке.
Седам година на депонији – велики изазов за вашу екипу?
– Сама депонија није баш најпријатељскије место за снимање. Она често гори услед подземних ватри, брда ђубрета од преко педесет метара, брегови смећа који се ломе и услед клизишта одлазе ка Дунаву, хиљаде галебова који су у потрази за храном као облаци налећу на вас, или ход између тешких машина-компактора, бежање од депонијских мутант паса, све су то биле свакодневне ситуације кроз које смо сниматељ Игор Маровић и ја пролазили током рада. Кључно је било навићи људе на твоје присуство, али и присуство камере. То је био веома дуг процес, који захтева време. Много времена и константно присуство. Сакупљачи на Винчи су навикли да неко са камером дође једном, сними, оде и никад више се не врати. Ја сам се стално враћао и ту су видели моју истрајност и озбиљност. Мало по мало, упознавао сам људе и тако сам се одлучио да главни јунаци буду Јани и његова екипа. Наместило се тако да је Јани почео да води своју групу пар месеци након мог доласка, кад сам већ упознао већину људи, тако да сам онда могао да имам приступ једној групи која ме је већ прихватила.
Утицај Џона Форда
У „Флашарошима“ нас опчињавају људске судбине јунака из наслова, али и шокира еколошка страна: шта је вама било важније да прикажете?
– Људска драма ми је најважнија, али не занемарујем ни еколошку компоненту, међутим то није нешто што сам желео да доминира филмом. Желео сам интимни портрет људских судбина и то је оно што је у првом плану, док се еколошка катастрофа дешава у позадини, и то све време, али није „прст у око“, већ је саставни део сулудог универзума винчанске депоније.
На који начин су, ако кажете, вестерн филмови Серђа Леонеа утицали на „Флашароше“?
– Филм представљамо као документарну вестерн драму о последњим данима групе сакупљача пластичних флаша на једној од највећих депонија на свету. Обожавам вестерне Серђа Леонеа, као и Сема Пекинпоа и Џона Форда и волео бих да сваки филм који радим има вестерн компоненту. У „Флашарошима“ имамо омаже на неке вестерн филмове, попут Леоновог „Било једном на Западу“, и сцене чекања воза, с тим што наши флашароши спавају и чекају долазак камиона. Постоји и референца на кратки филм покојног Уроша Стојановића „Вешала за двоје“. Главна ствар коју „Флашароше“ чини вестерном је идеја вестерна жанра из касније фазе, где надолазећа модернизација уништава свет, универзум, цивилизацију наших филмских јунака и они одлазе у заборав. Код Леонеа пруга и долазак воза обележавају крај једне епохе, док код Пекинпоа у „Дивљој хорди“ аутоматска пушка је тај симбол модернизације који уништава свет револвераша. У нашем филму модернизација депоније је та која долази и брише еру флашароша, чинећи је само још једним слојем винчанске вертикале.
Баш као и у вестернима, и у „Флашарошима“ је музика емотивна и узбудљива, што нова, писана за филм, што старе песме. Како сте направили тај звучни мозаик који се не заборавља?
– Ауторску музику компоновао је Предраг Адамовић, мој дугогодишњи сарадник још из факултетских дана. Хтели смо да добијемо епски звук, који ће да подржи поетику филма, али и ониричке секвенце депоније које остављају простор гледаоцу да размисли о сулудости модерног живота и свом учешћу у истом.
Поред компоноване, користили смо доста архивске музике разних извођача, од Есме Реџепове, Марине Далиповић, Ин Вива, Милице Павловић до македонских хитова осамдесетих попут „Летај галебе“. Део музике је ушао у филм тако што смо је чули од самих актера, то је музика коју они приватно слушају и воле, тако да смо хтели да задржимо музичку аутентичност наших јунака. Већину других песама пронашао је монтажер Драган фон Петровић.
Затворски менталитет
Јунак филма је Јани Боц чију породицу овлаш упознајемо. Ко је заправо Јани и како се прилагодио камери?
– Јани Боц је бивши боксер из Новог Бечеја, сада вођа једне групе флашароша. Има десетак људи које води и са којима сакупља и пакује пластичне флаше за даљу рециклажу. Ово је заправо прича о боксеру нежног срца који се бори да буде вођа у хаотичном систему пластичног бизниса, али му то не успева. Покушава да одржи своју групу на окупу, упркос разним турбуленцијама, притисцима шефа, крађе џакова од стране других група, као и неповерења и свађе унутар своје групе. Екипа се окреће против Јанија, напушта га и он мора да настави да ради сам, овог пута као „обичан флашарош“, све до затварања и почетка модернизације депоније.
Са јунацима неких ранијих документараца које сте радили остали сте у контакту, а како је са Јанијем? Хоћете ли га позвати на премијеру?
– Документарни филм доноси и велику одговорност аутора према својим јунацима. Верујем да је то нешто што нас везује заувек и не може тек тако да се обрише или заборави. Са свим јунацима својих документарних филмова остао сам у добрим односима и то ми је јако битно – са Индиром, јунакињом „Даљина“, иако је у Америци и даље се чујем и дописујем преко социјалних мрежа. Са Владом Протићем, јунаком „Реалности, одјеби“ сам остао близак пријатељ и дан данас. Са Јанијем се редовно чујем и неретко га посећујем у Бечеју. Након премијере у Сарајеву отишао сам код њега да му покажем филм, да га прво види сам, пре него што дође на биоскопску премијеру у Београду и погледа га са четири стотине непознатих људи. То је нешто што се не дешава сваки дан, што се памти цео живот и једва чекам да поделим са Јанијем то искуство.
Шта се данас дешава са депонијом и шта некадашњи флашароши раде сада?
– Данас депонија не изгледа ни налик ономе што је у филму, те слике припадају временима ручне рециклаже и „ери флашароша“ која више не постоји. Сада је наступило доба аутоматизације и модернизације – изграђена су постројења за прераду отпадних вода и грађевинског отпада, као и велика спалионица која би крајем године требало да почне са радом. Флашароши су завршили свој „мандат“ на депонији кад је почела изградња нових постројења током 2020. године. Вратили су се у родна места, својим пређашњим животима. Доста њих се расуло по Европи, неко по Немачкој или Скандинавији, радећи разне послове, као и овде. Главни јунак Јани, вратио се у свој Бечеј и већ дуже време ради као помоћни радник на градилишту. Не недостаје му посао флашароша, али му недостаје депонија и екипа људи са којом је провео скоро десет година. Тешко му је било да се навикне на нови живот ван депоније. Скоро као затворски менталитет – желиш да побегнеш из свог кавеза, али спољашњи свет није онакав какав си очекивао да буде.
Има и хумора
Колико су вама у приватном животу важне теме животне средине и различитости међу људима?
– Велика је привилегија уколико можете упознајете друге светове и другачије људе. То вам даје ширину и чини вас сигурно отворенијим за разумевање живота око вас, а верујем и за емпатију. Имао сам недавно мало предавање на радионици визуелне етнографије и неко је поменуо како је мој рад на овом филму нешто што Хал Фостер дефинише као уметник-етнограф, документариста који из авантуризма и слободе духа посеже за далеким (културолошким или географским) групама у чије унутрашње законитости покушава да проникне. Ја сам се трудио да живот флашароша не приказујемо као егзотичан нити да то буде било каква експлоатација на тему сакупљача секундарних сировина. Желео сам филм пун живота и хумора, нешто што не очекујеш на коначном одредишту попут депоније и мислим да сам то и ухватио са невероватном заједницом флашароша винчанске депоније.
Да ли су то разлози због којих сте постали режисери да ли је документаристика ваш избор или стицај околности?
– Као мали био сам фасциниран филмовима Џекија Чена јер су они увек на крају шпице имали сцене како је нешто снимљено или направљено. Ту сам видео колико људи и каква уиграна машинерија је потребна да би нешто изгледало баш тако као што је на филму. Касније сам се везао за фото-апарат, затим за видео камеру и видео клубове и ето нас овде. Не бих рекао да је документаристика мој коначан избор. Радићу, надам се, и игране филмове. Стварно не желим да се ограничавам, све зависи од приче и околности, битно да је филм. Далеко од тога да је документаристика била стицај околности, настављам да се бавим и даље документарним филмом – тренутно снимам „Јагоде и пепео“ редитељке Габријеле Николић и спремам се за домаћу премијеру „Флашароша“ која ће се одржати на фестивалу Слободна зона, 3. новембра у Дому омладине у Београду.
Пише Срђан Јокановић