Када се појавио на нашем филмском небу са филмом „Шејтанов ратник“ Стеван Филиповић је имао двадесет пет година. То култно остварење из 2006. било је намењено његовој генерацији и окупило је низ значајних глумаца у малим улогама. Хорор-комедија била је посвета холивудским филмовима фантастике и пустоловине у којој смо могли да видимо Драгана Николића, Еву Рас, Петра Божовића, Светлану Бојковић, Марка Николића, Бранка Видаковића, Бранислава Лечића, Ирфана Менсура, Радослава Миленковића… сам звездани врх овдашње кинематографије.
Вечити дечак српског филма и обожавалац холивудских бајки попут „Ратова звезда“ и „Господара прстенова“ потом је променио фах и посветио се непријатним појавама као што су хулигани, неонацисти, насиље у школама, хипокризија у друштву и снимио озбиљне филмове „Шишање“ и “Поред мене“. И сам Стеван Филиповић је у међувремену постао непријатна појава за друштво. Режисер и монтажер који је у свом првенцу јурио шејтановог ратника, у стварном животу почео је да се бори против „шејтанових ратника“ из окружења. Што на ум, то на друм.
Има то и своје последице по његову каријеру, али он истрајава. Радећи као професор на Факултету драмских уметности у Београду, он све време сам снима филмове, без државног новца. Један од њих је управо пред нама. „Поред тебе“ је други део трилогије о младима на брдовитом Балкану чија нас завршница очекује наредне године, са насловом „Поред нас“.
– Хтео сам да истражим могућност позитивне трансформације – каже на почетку разговора за „Илустровану Политику“ Стеван Филиповић. – Негативне промене су обележиле и светску и нашу кинематографију, а ја сам хтео да видим какве су могућности да неко пробуди морал у себи, да лош постане добар, али без патетике.
Нисмо такви
Место дешавања је пандемија вируса у земљи ријалитија и насиља – није баш одеално окружење за позитвне промене?
– Јесте, ситуација је гадна, окружење од људи прави звери и то је средина у којој се дешава и радња филма. Главни лик Ксенија, новинарка таблоида и мала лешинарка, једна је од креатора тог окружења. Она не креће као наивна почетница, већ од подметања снимака који некоме униште живот, у конкретном случају учесници ријалити програма Јеци Цунами. Она ужива у томе и то смо сви ми, и они који стављају такве ствари на Интернет и у медије, и ми који то конзумирамо, који пристајемо да нам дан почиње ужасним насловима. Та лешинарска пожуда за туђом несрећом доминантна је у целом свету, али код нас има посебно малигни карактер, јер је директни инструмент политике.
Шта у таквој лешинарки са људским ликом онда може да пробуди позитивне емоције и морал?
– То је игра различитих огледала у којим се ми сами видимо и у којима нас други виде. И та Ксенија има баку коју воли више од свега на свету и ту видимо да свако од нас има успавани и морал и неморал и само је питање околности шта ће да превлада.
Ријалити је постао опште место пропасти друштва – шта мислите о том феномену који има своје значајно место у овом филму?
– Био сам готово дете када су нам укинуте санкције. Одем тада у Велику Британију и запањим се што људи тамо гледају неку емисију „Велики брат“, будалаштина без сценарија и смисла. Бизарни социјални експеримент који је савршен за продуценте, јер нема трошкова, али је за гледаоце погубан. Ако није реч о спортском такмичењу типа „Сурвајвер“ или сличним, где се у монтажи такође манипулише гледаоцима до одређене мере, ми у тим програмима гледамо најгоре од нас и није истина да смо ми такви. Телевизија обликује публику. Ако гледамо лоше серије бићемо глупљи и духом сиромашнији, да то поједноставим. Ако нам приказују врхунске серије или добру књижевност и ми ћемо бити богатији духом, паметнији и племенитији. Диктат новца и успеха науштрб квалитета јесте у основама капитализма, али не сме то да прелази границе иза којих утиче на културу једног друштва.
И живот нам је постао ријалити – простаци и зликовци на улицама, камере нас снимају као и оне у „Задрузи“…
– Није проблем што нешто лоше постоји, већ што преко највећих медија утиче на толико људи који онда прихвате облике понашања које виде и који су им доступни, који мисле да је насиље решење. Насиље се провлачи кроз сваку пору живота и друштвених односа. Друштвене мреже нису опасне колико класични медији, јер су оне веома дисперзивне и не долазе нужно до корисника све лудости које се тамо налазе, док телевизије и таблоиди имају легитимет јавне платформе за обавештавање грађана. Мислим да статистички грађани Србије гледају телевизију више од Американаца, зато је то проблем код нас. Посебно због превеликог утицаја политике на највећи број медија.
Алтернативе нема, што је такође проблем?
– Јесте. Не постоји, рецимо, телевизијска емисија у којој неки редитељ, аутор може да дође и 45 минута прича о филму, књизи, изложби… Конкретно, ја на јако малом броју медија имам приступ, па чак и тамо се гостовање сведе на кратко причање о филму из кога се опет изведе неки политички наслов или најава. Па ваљда овде има још нека тема за разговор? Моји се ставови о свему знају, рекао сам их сто пута, али је то већ досадно, мука је људима, постоји и неки други лепи свет осим ваљања у блату са Волдемором и другим сличним ликовима. Ево, овај мој филм, на пример, који је настао упркос што су се многи трудили да не настане и сада има неки свој живот. И власт и опозиција су избацили културу као тему за разговор.
Зашто сте певачицу и звезду ријалити програма Зорицу Марковић ставили у филм?
– Зорица Марковић ми је у свим тим ријалити програмима оличење људскости. Она ће у лице да каже како јесте, понекад на највулгарнији начин, али осетио сам да има нечега хуманог у њој. Када сам је упознао видео сам да сам на трагу тога, да иза маске краљице ријалитија постоји и једна сасвим другачија особа. Као и мене када ме неко види, а не познаје ме, каже „а, то је луди Стева који лаје на Твитеру“. Изабрао сам да Зорица игра позитивну особу и мислим да је она то одлично изнела и заиста је обогатила предвиђене дијалоге које сам написао. Хтео сам да покажем да и у том зверињаку има људи који су слични нама, али су им животни путеви необични.
Угрожена врста
Мина Николић у улози Ксеније показала се као откровење, неискоришћено глумачко благо, цео филм држи на својим плећима! Како сте њу пронашли и први пут открили широј публици?
– Истина је. Код нас се улоге претежно додељују према стереотипима и унапред се зна ко ће бити негативан, а ко позитиван лик. Прича са Мином сеже у први део трилогије „Поред мене“ где је играла епизоду које се мало ко сећа. Имали смо пуно проба и схватио сам да је она прави избор за главну улогу код које је она у сваком другом крупном плану. Ту не можеш да се сакријеш и ту показујеш колико си добра глумица, као Никол Кидман у филму „Духови у нама“. Она је имала своју каријеру са улогама у серији „Жигосани у рекету“ и ријалитију „Сурвајвер“. Баш је неискоришћени потенцијал. Драго ми је што је играла код мене, као што ми је бескрајно значило што је њен отац Марко Николић играо Карађорђа у мом првом филму „Шејтанов ратник“. То је био један од поклона које ти живот да.
Сва три филма из ове трилогије дешавају се у школи или су њихови јунаци школски другови из истог разреда. Очигледно вам је школа важна и бавите се проблемима у њој. Шта сцене које видимо говоре о нашем образовању?
– Сећам се времена када је популарна песма „Још једна цигла у зиду“ групе „Пинк Флојд“ била једна од коментара на тадашњи опресивни карактер школа и конзервативне професоре који малтретирају ученике и убијају њихове душе. Десетак година касније моја генерација је била сведок да ми као ученици постајемо проблем, да то више нису професори. Код нас је та ситуација доведена до екстрема. То је било време деведесетих година када су у моју школу „Веселин Маслеша“ ученици доносили пиштоље и зоље на часове да их покажу друговима. Успомене од очева са ратишта. Срећом без пуњења. То је било нормално за друштво које се распада. Данас имамо другачију врсту проблема, лагано труљење онога што је остало од школства. Професори су постали угрожена врста. Не могу то да кажем за себе где на Факултету драмских уметности проводим време са шест дивних студената који желе да уче, али имам пријатеље који раде по средњим школама и знам њихове муке. Зверињак пун зависника од мобилних телефона и друштвених мрежа. Нико не слуша предавања, пажња им ионако најдуже траје петнаест секунди, често су неваспитани и агресивни. Ово што сада имамо по школама, све то незнање и насиље који владају, то јесте суштински наставак деведесетих година. Оаза непотизма
Шта је решење?
– Сваки професор мора да нађе неки канал комуникације са децом јер она не могу сада да се мењају на дугме. Мислим да ће професори морати да се прилагоде. На ширем плану, потребно је да се понуди неки нови концепт развоја, да видимо како се такви проблеми решавају у свету. Али, дефинитивно, људи који буду одлучивали о правцу развоја образовања код нас не могу да буду дигитално неписмене особе као што их имамо данас. Они изнутра морају да познају све те феномене како би се борили протиов непријатеља, да разумеју шта то једе пажњу деци. Невероватно је какви кандидати долазе код нас на факултет на пријемни испит, са којом количином незнања, чак и из неке опште културе.
Има ли кривице и код твојих колега, има ли њихове незаинтересованости да било шта учине или дају добар пример деци?
– Апсолутно. Верујем да су наши факултети последња оаза непотизма и тврђаве забетонираних позиција на којима се исти људи држе деценијама. Невероватно колико баналних особа ту има, потпуно одсечених од стварности, који живе попут белих медведа заштићених у својим малим кабинетима, са сигурним платима и које чак не занима ни професија којој припадају. Имао сам велику срећу да сам ја бочно ушао на ФДУ, као доцент који је прешао са приватне Академије уметности где ипак може да се добије отказ ако ниси добар професор или се понашаш као кретен.
Овим што говорите као да потврђујете право онима који кажу „луди Стева опет лаје“: како је вама таквом на послу?
– Не цензуришем се, да тако кажем. Срећа је да имам неки кредибилитет и да има дивних професора са којима сарађујем, попут Снежане Ивановић. Када радимо заједно понекад ми се чини као да ја и даље учим од ње и сигурно је тако. Има и још таквих.
У једном интервјуу рекли сте да сте екскомуницирани из сопственог еснафа: како, зашто?
– Не знам како да то опишем… можда као оно у серији „Породица Сопрано“ где имате пет њујоршких мафијашких босова који деле плен и њима не одговора да постоји нека темпирана бомба попут мене која ће да каже шта мисли, већ су им потребни послушници. Они не би ни знали како мени да понуде мито, јер не могу да рачунају да нећу јавно да испричам шта су урадили. То је први круг екскомуникације. Други круг је моја директност у политичким изјавама, јер је већина мог еснафа у неким диловима или са властима или са опозицијом у смислу седења на шест столица. Мото је – радим са сваким ко ми да лову. Радим десет година са овим режимом, а онда изађем на протест „Србија против насиља“ и држим говор. Или, десет година се представљам као опозиција, а за добру понуду пређем код оних против којих сам говорио. Једина разлика је што неки од њих сниме и неке дробре серије и филмове, а ови други само дрпају паре и ништа вредно не оставе. Ма, ни Бранкица Станковић и „Крик“ заједно не би могли да размрсе све мафијашке послове у нашој филмској индустрији. Ту ја не припадам, органски.
Шта би рекао Драгиша?
Како успевате да снимите филм у таквом окружењу?
– Тешко. Осам година је прошло од прошлог филма што није морало да се деси, јер је филм био успешан. Одбију те у неколико конкурса и све се сведе на герилски рад. „Поред тебе“ су одбили пет пута, укључујући и два пута са готовим, снимљеним материјалом када су могли тачно да виде за шта се тражи новац. На крају смо добили из шестог пута минимална средства за довршетак већ снимљеног филма. Све пише на Интернету, цео историјат одлука, додељених средстава, имена људи у комисијама који су одбијали филм, заједно са образложењима одлука. У првој стоји „филм је одличан, али тема није занимљива за данашњу Србију“. Новинарство и стање медијима нису занимљиви данас у Србији. Новинари не могу да верују кад почнем да им причам какве су све те интересне мреже и како су испреплетане, од нашег факултета преко Филмског центра и његових комисија до домаћих фестивала и начина и разлога због којих се додељују награде баш одређеним ауторима.
Можете ли да тврдите да никада нећете да поклекнете? Имате и у филму тренутак када Ксенија, човека кога је претходно оцрнила, па онда клечала и молила га за помоћ, на крају издаје и продаје!
– Свако од нас може да поклекне. Не знам шта бих урадио да је мом члану породице потребна таква помоћ, можда бих поступио као Ксенија, не знам то, али знам шта то значи. Политичар Тадија који је лош али је учинио једну добру ствар за Ксенију, а она лошу како би постала добра. Тако запрљани ликови су ми савршени, јер не постоји црно-бела особа, свако се компромитује на неки начин и са том мишљу желим да гледаоци сачекају последњи наставак трилогије идуће године. Ја сам у животу избегавао компромисе и зато сам ту где јесам. Мислим да сам понекад могао да имам мекше ставове, али…
Ваши преци очигледно превише говоре у ваше име?
– Има ту и прадеде и оног хајдука, прадединог прадеде, и деде… Са очеве стране преци су из Славоније, неки су завршили у Јасеновцу и Старој Градишки, неки су преживели, а мој деда Стеван, по коме сам добио име, после кратке каријере краљевског официра па партизана завршио је у једном логору у Аустрији одакле се вратио једва жив. Он је много лепо причао приче и описивао догодовштине и пробудио у мени жеље за авантуром, филмском у мом случају.
Мислио сам на оне друге претке, хајдуке?
– Они су по мајчиној линији пореклом из Пљеваља. Тај хајдук је убио неког турског војсковођу у Београду и кнез Милош му је понудио велики плац на Славији, али је он ту понуду сматрао увредом, јер су на Славији у то време биле баруштине. Убрзо је умро, али је можда имао сатисфакцију да је кнезу Милошу рекао „не“. Имам и његов портрет у олеографији који смо добили из неких архива. Личи на слику са потернице турског царства! Прадеда Драгиша је био у Радикалној странци Николе Пашића, нимало наиван лик. У Првом светском рату је прошао цело повлачење преко Албаније, а после Другог рата су га комунисти звали да као економиста буде неки саветник у новој Влади, али је одбио. То „не“ властима изгледа да прати моју породицу. Настављам лошу породичну традицију која се преноси на свако четврто колено. Било би занимљиво чути их сада када би видели своју кућу у Београду коју су им комунисти касније распарчавали, и у том једном стану који је преостао живи њихов потомак који је уметник, левичар-комуњара и геј! Не верујем да би Драгиша био срећан. А можда би ме бранио речима „ипак је он наш“!
Пише Срђан Јокановић