Угледна редитељка нам је говорила о разлозима због којих воли да буде окружена младима, да ради са младима и за младе: “Мислим да старије генерације остављају језиво наслеђе најмлађима, они су најдражи плен за политичко-историјске игре, у време тешког разликовања истине и лажи, када је политика киднаповала истину“
Пише Срђан Јокановић
У случају Тање Мандић Ригонат не бисмо лако одлучили коју њену улогу у тумачењу наше стварности више волимо: да ли начин на који говори о животу око нас као режисер у позоришту или као гост бројних телевизијских емисија када имамо прилику да чујемо глас разума и бриге за све нас. Овог пута идемо у позориште, њено позориште, увек пуно љубави и увек озбиљно, чак и када је смешно.
Док још ужива у сјајним критикама и великом успеху код публике њене последње представе „Наш разред“, недавно премијерно изведене у њеном матичном Народном позоришту, Тања Мандић Ригонат нас је увела у још једну озбиљну тему, много озбиљнију него што се на први поглед чини – одрастање деце, нарочито у најкритичнијем тренутку пубертета. „Тајни дневник Адријана Мола (13 и три четврт)“ је већ годинама био на њеној листи жеља да га режира у позоришту. Након прес-конференције, а уочи премијере представе, у разговору за „Илустровану Политику“ објаснила нам је разлоге за то.
– Највећи подстицај је била моја жеља да поново радим у позоришту „Бошко Буха“ где сам пре десет година поставила једну од својих највољенијих, најигранијих и најбољих представа, а то је „Госпођа министарка“ са Гораном Јевтићем у насловној улози. Пре шест година сам режирала „Успавану лепотицу“. Као што видите, велике су паузе између мојих представа у овом позоришту, а ја сам се надала поновном раду са овим ансамблом који много волим. Размишљајући шта бих могла да радим, сетила сам се се „Тајног дневника Адријана Мола“, једне од књига из моје породичне библиотеке.
И у томе вам је помогао син и његово откривање „Дневника Адријана Мола“?
– Када кажем да сам тог књижевног јунака открила преко мог сина, који данас има 28 година, то значи да Адријан Мол није био део мог одрастања, јер га је британска књижевница Сју Таунзенд креирала тек 1982, а ја сам тада већ уписала факултет. Тек када сам постала мајка, као и сви родитељи, почела сам да уз синовљево одрастање пратим шта он чита, које књиге добија за рођендане, које сам купује од џепарца или донесе из библиотеке. Читала сам исто што и он и смејала се духовитости и луцидности Сју Таунзенд, како је креирала лик Адријана Мола, његова запажања. То је исповест дечака од тринаест и три четврт година, његов поглед на свет и слика његовог унутрашњег живота.
Ви се нисте само смејали него и страховали?
– Да, истовремено сам и страховала над оним шта ме чека. Моје дете је тек требало да уђе у пубертет, а сви знамо да је пубертет један велики поремећај и за родитеље и за децу, велики изазов у одрастању. Сећам се колико му је у оно време било узбудљиво и занимљиво да чита о размишљањима и животу свог вршњака Адријана Мола. Захваљујући њему сам прочитала ту спознајну књигу која је данас део школске лектире у многим земљама света. Дечји класик, роман одрастања. Мислим да нама недостају представе које обухватају тинејџерски узраст, већина су намењена или деци или одраслима. Ово није бајка, ликови нису ушећерени и прилагођени очекивањима гледалаца, веома су стварни, али је то истовремено прича која је разумљива и деци од девет па до деведесет и девет година.