Живот често доноси тешка искушења, па је и Сањина прича далеко од идиле. Још као дете оболела је од дијабетес мелитиса тип 1 (шећерна болести) и већ скоро 41 годину, свакодневно се труди да води здрав и нормалан живот. Тај „нормалан живот“ подразумева многе ствари о којима здрави људи и не размишљају. Док су девојке носиле високе потпетице, на шпиц, салонке, Сања је због осетљивих стопала маштала да има удобну обућу. Само то, да су удобне. Да нема жуљева, да јој крв нормално циркулише. Маштала и измаштала, и направила их – сама.
– Ципела за дијабетичаре мора да буде мека, да не жуља, не стиска – због циркулације. Још тих осамдесетих година се знало, иако нису постојале траке за мерење шећера, па ни сензори као данас, да ако се направи рана, она споро зарасте, може да дође до гангрене, до ампутације прста или стопала. Причам о 80-тим годинама када су били метални шприцеви и игле за давање инсулина су се искувавале. Данас је већ много лакше и скроз је друга прича – објашњава Сања своје не баш лако животно искуство. Она се, као и многи оболели од шећера сусреће са бројним проблемима који су другим људима неприметни. Ранац на леђима и у њему неки слаткиш и флашица са водом су стандардна опрема, оно без чега се из куће не излази ни у шетњу.
– Проблеми су огромни, поготово у овом ужурбаном темпу живота. Морате бити дисциплиновани, јести здраво и редовно и стално држати шећер под контролом. Обавезна је и физичка активност, макар то била лагана шетња током дана јер тада инсулин боље делује. Не ваља када је шећер висок, још горе је ако је низак, јер тада доводи до хипогликемије и ако вам крене на сред улице, хвата вас паника. У том тренутку морате хитно нешто слатко да поједете или попијете, зависно од тога којом брзином особа одлази у хипогликемију. Ако себе не доведете у ред за неколико минута са тим слаткишима, шећер пада и упадате у хипогликемијску кому. Пола сата у коми оставља велике последице на мозак и на централни нервни систем. Мозак се храни искључиво и само са шећером – осим хипогликемије често се јављају и промене на кожи, мора се водити рачуна о виду, о бубрезима… Закључак је – морате да покушате да владате шећером, а не он вама. И наравно нема предаје – само се гура напред.
А то напред је за Сању био одлучан корак да помогне сама себи, да не баца новац на оно што јој не одговара и на ципеле коју ће обути само једном и никад више.
– Годинама је моја обућа била шира, џомбастија, била је све само не женствена. Временом сам научила да ми је здравље увек на првом месту, тако да нисам марила што на себи имам свечану комбинацију гардеробе и неке „ападрапа“ ципеле. Тако сам несвесно почела да градим свој индентитет. Годинама сам лето проводила само у патикама, а када сам покушала да поручим сандале по мери, то није било то.
Текст: Зорица Драгојевић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању