Поред пута што води од Ђуниса ка Рибарској Бањи налазе се две. До осталих светиња се треба мало и помучити, јер су километрима удаљене од центра села, усред поља и ораница, неке и у густој шуми сакривене
Текст и фотографије ОГЊАН РАДУЛОВИЋ
Чинило се да ће то да буде још једна од прича које настају лагано и са уживањем. Прича о мање познатој Србији. Баш као што је и радни наслов нашег вишегодишњег серијала. Али, није. На путу ка реализацији испречио се благослов. Месни свештеник, протонамесних Александар, није могао да припомогне јер екипа “Илустроване” није имала благослов. Благослов за шта? Да дозна где се налазе и колико има цркава у овом месту!
Па, иако тог јутра посета Каонику није започела како је требало и било договорено, све је испало како ваља. Ако неће свештеник да помогне, хоће мештани. Од куће до куће, од засеока до засеока, преко брда и долина. Испоставиће се, имало је и то своје дражи. Била је то својеврсна потрага. За нашим благом званим културно и духовно наслеђе.
Необично бројање
Колико цркава има Каоник? Зависи кога питате. Лицитира се од девет до тринаест. А, намеће се просто питање. Да ли је могуће да их нико није све обишао, односно откуд та разлика у броју? Можда ова репортажа да одговор.
И мештани нису сигурни. У једном тренутку су се времешна бака и унука готово љутнуле једна на другу око тог броја. Бака је инсистирала на једанаест, унука на тринаест.
– Има их тринаест и када се погледа из ваздуха чине троугао. У том троуглу су куће, њиве, имања, то је троугао који нас чува – у даху, љутито изговори унука и крену ка кући.
– Ма, једанаест. Шта она зна – одмахну бака и погледом испрати унуку која је већ замакла за ћошак.
На паркингу испред супермаркета и фабрике сира, млада мама са троје деце чека некога.
– Има их тринаест, а само око моје куће има их три – одговори на питање да ли зна колико у селу има светиња. – Крените путем ка Крушевцу, па после сушаре десно пољским путем стићи ћете до моје куће. Она је на осами.
После краћег путовања асфалтом, десно подно пута, на повеликој још зеленој ливади подигнут објекат. У облику слова Г, покривена зграда црвеним црепом. Надстрешницу држе два јонска стуба, а боја фасаде бледо пинк. Ни невелики, од танког метала урађен крст изнад улаза не би био сигнал намернику који тражи цркву да је овај објекат светиња. А јесте. То је црква посвећена Светом Јовану. Испред је ископан бунар, на чекрку виси кофа пуна воде, са стране окачена два лончета. Има воде у овом крају. Готово поред сваке од цркава, испоставиће се, ископан је и уређен бунар.
Као у лавиринту
Опет на пољски пут па даље. А ту, испод цркве Светог Јована, у складу, из луле тече вода. Још један извор. И две кућице за паљење свећа поред њега.
Још стотинак метара напред, у башти испред куће, са десне стране од пута, бака Наталија скида врежу са бундева. Бака је заправо прабака, јер каже да је млада Андреа која јој помаже, њена праунука.
– Поносим се што сам прабака – прича, а у наручју јој бундева од десетак килограма. – А, цркве тражите? Ено, наставите овим путем и на узвишењу ћете да видите цркву Свете Богородице. Када би знао неко да вас упути, тамо је у шуми, далеко, црква Светог Пантелеја. Ако имате среће, наићићете на нашег комшију Стевана, он данас тамо нешто ради. Само пратите овај пут. Оставите кола, па десно путем. Морате пешке кроз шуму. Али се исплати. На лепом је месту.
Лако је мештанима да објашњавају где је шта, када им је све познато. Право, лево, десно, још пола сата…и све тако. А намерник, по правилу, залута. Као у лавиринту, тешко се стиже до излаза. Односно до циља.
Са леве стране указа се кућица. Лепо ограђен простор, са малом капијом кроз коју се стиже до цркве и великом, клизном, за кола,. То је храм Пресвете Богородице. Испред мали трем, сто и две столице, лево дрвени повисоки звоник, десно, испред капије, бунар. Унутра испред олтара, два сточића са иконама и платном којим је прекривен. И текстом ко је те иконе даривао цркви.
Предео као из бајке
Креће потрага за новом светињом. Тој што је дубоко у шуми. Иди, иди, иди, нигде ничега од онога што домаћини рекоше као смернице. А онда, зачу се звук моторне тестере. Доле на рубу ливаде, где почиње густа шума, ради моторка.
Пешице, лагано преко поља и указа се црвени трактор. Дрвосеча од буке тестере не чује “добар дан”. Ко да се мало изненади када му с леђа приђе трагач за светињама. Па као да се правда, рече како сече његову шуму, спрема дрва за зиму, и још додаде како има пара да плати 40 евра за кубик, али што би куповао кад има своја.
– А, Светог Пантелију тражите – лакну му. – Ух, промашили сте. Назад, па десно, па до баре на путу. Тешко ћете да се снађете ако неко не буде на ту страну.
Ракије нема, дуван “не троши”, па дружење не потраја. Назад и – опет промашај. Назад до Милана по помоћ. И, из друге је упалило.
Високо на заравни, по браон, тек изораној њиви, на смоницу личи, осамдесетогодишњи Стеван ручно баца ђубриво. Пре њега је трактором по њиви расејана пшеница.
– Овај део се зове Равњак, видите како је заравњено – прозбори. –Наставите право. Лево је табла ка бунару који је сад мало урушен, а десно, идите кроз шуму, пут је зарастао, али је угажено, па се разазнаје. Право до црквице.
Предео као из бајке. Бели се невелика светиња, око ње све раскрчено, а опколило је огромно дрвеће. Врата отворена. Испоставиће се касније да су врата на свим црквицама била отворена. И да су у сваком постојале свеће. И шибица и тамјан. И да су уредне, одржаване. Нема збора, мештани о њима воде рачуна.
Назад кроз шпалир од шипурка на којима су се огроздили црвени плодови. Опет до пољског пута, па у госте код прабаке Наталије. Такав је договор био. У повратку да се попије кафа.
– Одавде вам је сад најближе да одете до гробљанске цркве – рече на растанку. – И то вам је све што од цркава има са ове стране пута.
Жуте дуње и бубамаре
Гробљанска црква као и свака на таквом месту. Скромна грађевина. Гробље је изнад села, на узвишици, па се одавде лепо види део села с друге стране главног друма. А село Каоник је развучено дуж пута што од Ђуниса ка Рибарској Бањи води. Подугачко је. Како у разговору рече Миломир из Месне заједнице, има десет километара од уласка до изласка из села. Плус, куће са стране ка брдима. Треба све то обићи.
На том главном, асфалтираном путу, две су цркве. Храм Свете великомученице Недеље је лепа грађевина подигнута 1998. на темељима старе цркве за коју се не зна време настанка. Упоредо са градњом цркве подигнут је и прохијски дом. Испред улаза је чесма, а преко пута црна мермерна табла на којој је двојезично, на српском и руском, написано да је то у спомен погинулим војницима Србије и добровољцима Царске Русије у српско-турском рату1876-1878.
– Наставите путем ка Бањи, видећете са леве стране храм Светог мученика Мине – упути намернике љубазна попадија, а све док свештеник није био ту.
Педесетак метара од пута, иза металне ограде, бели се на зеленом брдашцету црква. Испред је озидани бунар на чијој је једној страни исписана 1939. година. Радови на изградњи цркве започети су пре осам година, трају још, што се види на парохијском дому, старој грађевини коју мештани обнављају. Урасла стаза води кроз високе коприве на другу страну поточића, где су мештани уредили три извора.
Назад до цркве Свете Недеље. Узбрдо води пут. Негде код последњих кућа престаје асфалт. Лево, кроз поља, паралелно са главним путем, води насут пољски пут. До негде се може колима. Високо, под брдо види се купола храма Свете Марије Магдалене. Подаци кажу да је подигнута крајем Другог светског рата, а да је обновљена пре десетак година.
– Савладаћете пут, само полако, црква је уз пут са десне стране-само не знам како ћете да савладате бубамаре – не заустављајући трактор изговори средовечни господин што се са јесењег орања враћа. – Очи не могу да се отворе у цркви од њих. То нисам видео.
Воле људи и да претерују, али овај пут је тракториста био искрен. После идиличне слике: трава се зелени, дуње жуте на гранама и попадале по зеленој површини испод, уследио је сусрет са овим симпатичним инскетима. Нема где их није било. “Окитиле” улазна врата, ушле у сваку пору, а унутра…Унутра се по њима гази као по тепиху, а на зидовима, иконама, сточићима, само миле. И као да нападају, очас посла су на сваком делу посетиоца. Овде не треба она песмица ”лет, лет, бубамаро…”. Летеле су и у очи готово упадале.
Блато зауставило потрагу
Далеко је ова црква од села. Километрима се мери растојање. Као уосталом и до сваке друге светиње у атару. Назад до раскрснице, па у потрагау за новим црквама.
– Идите још право, па када видите неке људе што беру кукуруз, станите и питајте – одговори на питање о следећој цркви девојчица школског узраста.-То су моји рођаци, они ће да вам покажу.
Рођаци у послу, берба кукуруза у току, дан се ближи крају, а леп је био, сунчан, идеалан за пољске радове. Што би рекли, као наручен.
– Ено, преко ове детелине идите, па долазите до потока – рече Веселин. – Црква Свете Параскеве је преко потока. Још је градимо, већ десет година. Ту је некад била црква брвнара.
Док длан о длан, оде дан. Скратило га годишње доба, плус онај сат уназад. А од Свете Параскеве у плану је још једна светиња.
– Само право, узбрдо, јесте да је пољски пут али је суво, утабано, па кад дођете на зараван оставите кола, даље морате пешке – појасни нам јахач плавог мотора у зеленој униформи.
Паметном је, кажу, једна доста да послуша нечији савет. Чинило се да та влажна маса на друму, на улазу у шуму, и није нека препрека за нископодни аутомобил. И – то је то. Пршти блато на све стране, точкови се укопавају, нема друге, ваља угасити мотор и пожурити назад, пешке, док трактористи нису отишли из поља. Јер, сада само трактор помаже.
– Колико има цркава у Каонику? – гласило је питање за Миломира из Месне заједнице.
– Десет и по- рече.
– Како и по, побогу?
– Па, око једне не можемо да се договоримо са суседним селом коме припада!
А на сајту Нишке епархије за каоничку парохију пише да има једанаест. Од тога две припадају суседним Црквинама и Малом Шиљаговцу. Али су у каоничкој парохији.
Девет, једанаест, тринаест? Колико год да их је, необично је, да село са мање од хиљаду и по становника има толико светиња. И готово све у пољу. Да се житељи помоле пред сетву, жетву, на празнике…
И, да. Подизане су кроз векове. Има и нових, али углавном подигнутим на темељима неке старе богомоље.
То је мање позната Србија.