Недалеко од извора реке Рашке и 12 километара северно од Новог Пазара, ушушкан подно шумовите планине налази се манастир Сопоћани. То је задужбина краља Уроша Првог, најмлађег сина Стефана Првовенчаног Немањића.
Манастир је добио име по извору поред кога је подигнут (на старословенском сопот значи извор). Баш на месту где се отвара долина реке Рашке, недалеко од извора, сместио се манастир са црквом Свете Тројице коју је у 13. веку подигао краљ Урош I током своје владавине од 1243. до 1276. године.
Манастир је у ограђеним зидинама, а конаци са продавницом и другим просторијама новијег датума, налазе се са леве стране од улаза и ван ограђене духовне оазе.
– Тачна година градње манастира се не зна, претпоставка је да се то одвијало током шездесетих године 13. столећа. На овом месту, изворишту српске средњевековне државе Немањића, трећи син краља Стефана Првовенчаног је иза себе оставио задужбину која својом величином и лепотом надмашује све дотадашње српске цркве. Фреске манастира Сопоћани су право ремек-дело уметности, што је много година касније Сопоћанима донело светску славу, – каже игуман манастира Сопоћани, Теоктист.
Фреске овог манастира осликавали су најбољи мајстори византијског стила. Ктитор је довео најбоље уметнике тадашњег света, из Цариграда, који су на изузетно репрезентативан начин осликали унутрашњост цркве.
Најпозантнија фреска је Успење свете Богородице која је, пре више од шест деценија, на светској изложби у Паризу 1961. године проглашена за најлепшу фреску у свету читавог средњег века. Успење Богородице захвата 40 квадратних метара. На њој је приказан бол апостола, архијереја, јерусалимских жена, анђела и Христа због смрти Богородице.
Фреска има велику духовну важност за све православне вернике. Историчари кажу да је краљ Урош I био велики заљубљеник у уметност.
– На фресци се види двострука перспектива. Анђели около су младићи са крилима и бакљама у руци, крупни и окренути према нама, посетиоцима, али и према Христу. Христ је центар обе перспективе, богочовека Христос који у наручју држи бебу. Беба је симболички приказ богородичне душе. Христос окружен анђелима износи богородичину душу из Јерусалима, из Витлејемског врта, у царство небеско. – објашњавају фреску монаси Сопоћана.
Сопоћани су један од најзначајнијих српских културних споменика, који је 1979. године увршћен на Унескову листу светске баштине у склопу споменика средњег века обједињених под заштићеном целином Стари Рас и Сопоћани.
Током периода османлијске власти, у 17. веку, манастир је значајно страдао, а његова обнова је започета тек након 1926. године. Поновно насељавање је почело половином 20. столећа, када га је населило омање сестринство, које ће у њему бити до 1996. године. Од тада, манастир је мушки јер га насељавају десеторица монаха који су прешли из манастира Црна Река, а сестринство се преселило у манастир Гориоч код Истока у Метохији.
– У нашем манастиру се налазе три пара моштију Светих Козме и Дамјана. Први пар су браћа Римски, други пар је живео на подручју Турске и Либана док су трећи пар браћа Козмо и Дамјан, који су живели у Сирији. Мошти Козме и Дамјана овде су пренете 1999. године из манастира Зочишта у Метохији а 2008. године један део ових моштију је враћен у Зочиште а један део је код нас. На дан Светих Врача, 14. јула, овај простор је ослобођен од Турака у Првом Балканском рату 1913. и од тада манастир слави свете Враче – говори игуман Теоктист.
Текст и фотографије: Зоран Влашковић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању