Овај невесели податак је, између осталог, саопштен на конференцији за медије која је у Београду организована 12. јуна, поводом Светског дана борбе против злоупотребе дечјег рада. Овај дан је установљен 2002. да би се посебно скренула пажња на то да у друштву постоје деца која су, због злоупотреба од стране одраслих, онемогућена да буду срећна и задовољна, и да расту и развијају се у хуманим условима.
Злоупотреба дечјег рада у највећој мери је распрострањена у неурбаним областима, у пољопривреди, и то у домаћинствима где носилац домаћинства поседује нижи ниво образовања. Ово су показали резултати Анкетног истраживања коју је у Србији 2021. по први пут спровео Републички завод за статистику у сарадњи са Међународном организацијом рада.
Опасном раду изложена је, како се процењује 21.000 деце узраста од 15 до 17 година (око 10 одсто у овој старосној групи), и 14.000 деце узраста од 5 до 14 година (2,2 одсто).
У свим старосним групама, стопа злоупотребе дечјег рада је виша код дечака него код девојчица, а код дечака постоји и већа вероватноћа излагања опасном раду. Што су деца старија, родне разлике постају све израженије, па је код деце узраста од 15 до 17 година, стопа злоупотребе дечјег рада код дечака више него двоструко већа него код девојчица (13, 6% за дечаке спрам 6,3% за девојчице).
Регионално посматрано, овај проблем је најприсутнији у Шумадији и Западној Србији, где је чак једна четвртина деце узраста 12–14 година била изложена злоупотреби. Ова појава је присутнија у домаћинствима са нижим приходима. Деца која су била изложена злоупотреби дечјег рада као разлог због кога раде најчешће наводе допуњавање породичних прихода – 43,8% деце узраста 5–17 година, односно чак 70% деце узраста од 15 до 17 година.
Као посебан вид злоупотребе дечјег рада препознат је рада на улици – просјачење, прикупљање секундарних сировина, нуђење услуга и робе у замену за новац. Стога је спроведено и квалитативно истраживање „Брза процена злоупотребе дечјег рада на улици“ које је од фебруара до септембра 2022. реализовала SeConS група за развојну иницијативу.
Овим истраживањем су обухваћена деца из сиромашних породица које претежно припадају ромској националној мањини, које су корисници материјалних давања и где се дечји рад појављује као додатни начин на који породица покушава да изађе из сиромаштва и опстане. Посматрања на терену су показала да су на улици подједнако присутна деца оба пола, различитих узраста (од новорођенчади коју родитељи носе са собом када просе до старијих тинејџера), да деца која раде самостално или у групама без родитељске пратње имају између 6 и 16 година, и да претежно раде у групама (од двоје до 11 чланова), али да се у њиховом окружењу неретко налазе одрасли који надзиру њихов рад.
Децу у радне активности укључују родитељи, старија браћа или сестре, а евидентирани су и примери регрутације кроз вршњачке мреже. Осим што се очекује да деца допринесу преживљавању породице, родитељи често сматрају да је укључивање деце у рад позитивно по дечји развој и да је то добра васпитна пракса.
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању