Поглед на листу од двадесет и једног филма који се такмиче за „Златну палму“ ове године помало ствара осећај – дежа ви. Већ виђено. Такмичарски програм овог фестивала већ дуги низ година личи на Клуб одабраних у коме право првенства у свему имају стари чланови. Неки се, попут британског редитеља Кена Лоуча, такмиче већ тринаести пут! „Палму“ је освојио два пута, уз сијасет других награда на овој смотри, али увек се враћа. Зависност од филма, мора, публике, награда, дружења са колегама… а можда и од свега тога заједно. И није једини.
Кански фестивал, синоним за гламурозну страну кинематографије, познат је и по томе што мало спорије прихвата промене у свету филма, од нових лица (за њих је мање-више одређен програм „Известан поглед“) до начина снимања и приказивања. Вероватно је и даље једини велики фестивал у свету где не могу да се такмиче филмови који после тога неће бити приказани у биоскопима. Тако су ремек-дела „Амазона“, „Нетфликса“, „Епла“ и других телевизијских мрежа моглa да се виде само у специјалним програмима. Такав је случај и са дуго очекиваним новим делом Мартина Скорсезеа „Убице Месечевог цвета“, са Леонардом Дикапријем и Робертом де Ниром. Селектор смотре Тијери Фремо се уби од убеђивања Скорсезеа (и „Епла“) да некако уведе пут свог филма и у биоскопе како би га моментално сместили међу такмичаре. У томе је успео (иако није лако нагурати филм од четири сата у тесан вечерњи програм било ког биоскопа), али видећемо хоће ли преломити редитеља и продуцента да уђу у такмичарски ринг.
Међу „одликашима“ који се боре за „Палму ове године примећујемо много повратника попут Џесике Хаузнер („Клуб Нула“), Акија Каурисмакија („Опало лишће“), Тода Хејнса („Мај – децембар“), Марка Белокија („Киднапован“), Алиће Рорвахер („Химера“), Нанија Моретија („Сунце будућности“), Жистин Трит („Анатомија једног пада“), али и чак четворицу редитеља који су већ добили „најважнију награду фестивала“ – Хироказу Кореда („Чудовиште“), Нури Билџе Чејлан („О сувом биљу“), Вим Вендерс („Савршени дани“) и већ поменути Кен Лоуч („Стари храст“).
У доба разврставања филмова по нефилмским мерилима, све важније у Европи је колико има женских, а колико мушких аутора у главном програму. Та правила канска смотра није баш много фермала, а зашто – то је објаснио на недавној прес-конференцији селектор Тијери Фремо лично:
– Легендарна француска редитељка Ањес Варда ми је својевремено рекла:“Ја нисам редитељка. Ја сам жена и ја сам редитељ. Молим те, немој никада да изабереш мој филм за било који програм зато што га је режирала жена. Изабери га зато што је добар филм“. Ањес би била задовољна да може да види нашу овогодишњу селекцију. Рекорд броја ауторки у такмичарском програму је оборен, има их шест, али не говорим само о математици, већ о томе да њихово присуство доноси нове приче, ликове и стваралачко умеће. Кинематографији је одувек недостајао женски поглед на свет и битка за њега није готова, али водимо рачуна да га буде још више. Не заборавите, фестивали су на крају тог низа који осликава стање у свету или друштву.
Пише Срђан Јокановић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању