Милета Поштић сам збија шале на рачун брзине којом прича. Две реченице у минути? Или тако нешто. Те ушушкане и топле, као Дунав троме и широке, реченице немају никакве везе са узбудљивим животом који води овај угледни професор анимације и визуелних ефеката на новосадској Академији уметности. Пажљивог слушаоца очарава својим искуством и тихим оптимизмом. И баш када треба да ставимо тачку на његове досадашње авантуре које су га водиле од Јужне Каролине преко Јужне Кореје до Јужне Африке како би их пренели читаоцима, он стидљиво додаје како је „заборавио да каже и…“. Тако би могло унедоглед све док збуњени новинар не подвикне: „Доста!“ Тачка. Неиспричане приче остављамо за други пут.
Упознали смо га као пријатеља Нови Сад филм фестивала где помаже у сваком сегменту, од саветовања до држања предавања. Милета Поштић (53) је и сликар и илустратор и аниматор и професор, зналац чије мишљење и знање траже студији за производњу анимираних садржаја („ИЛБЕ“), Министарство културе Србије (посебни саветник за аудио-визуелне уметности и сликарство), универзитети широм света где је предавао, а сада је и члан комисије која управо одлучује о нашем представнику на Венецијанском бијеналу наредне године.
Смех и разонода
Рођен у Новом Саду, Милета је одмалена гледао у велики свет. Тада је, као мали авантуриста, учествовао на чувеној „Регати одмора и забаве Илустроване Политике“ која је окупљала љубитеље реке и стотине чамаца, бродова и свакојаких пловила и водила их Панонским морем добрих месец дана. Милета је са друштвом и чамцем постајао део „Регате“ и пријатељ нашег листа. У родном граду је завршио основну школу, већим делом. Мањим – у Аустрији. И средњу школу је већим делом завршио у Новом Саду, а једну годину у Јужној Каролини, у Америци. Војску је служио у Словенији, тада најзападнијој републици Југославије.
После тога, правац Америка, на студије историје уметности и цртања, опет у Јужној Каролини. Са том дипломом школовање из области анимације и филма наставио је у Чикагу, на Колумбија колеџу где је истовремено радио и као асистент. Иако је до тада био највише окренут класичном сликарству, тамо је заволео анимацију којој ће се касније највише посветити.
– Иако сам од младости сликао и цртао, магија анимације ме је увек привлачила, само што тада нисам веровао да ја могу то да радим, изгледало је сувише велико за мене – каже Милета.
Постдипломске мастер студије завршио је у Енглеској, на универзитету Портсмут, у области уметности, медија и дизајна. Све то време доста је сликао, излагао и продавао своје радове. Имао је изложбе и у Новом Саду, а снимак са отварања једне од њих током лета 2000. године и данас се може видети на Интернету. Служи за смех и разоноду. На њему видимо телевизијску новинарку која Милету пита о изложби, а он збуњено говори све док се на крају не запита да ли је он Милета или његов близанац Света. Збуњена новинарка није могла ништа осим да заврши интервју.
– Било је много таквих снимака, али је овај једини преживео. За оне који ме знају то је била сасвим обична шала, а они који ме не познају мислили су да сам пијан или дрогиран, иако никада нисам дрогу користио. Само сам се мало зезао на рачун чињенице да дође двадесет телевизијских екипа на отварање изложбе и сви од тебе желе да чују нешто другачије од претхог новинара. За разлику од мене, Света није волео такве шале. Он је озбиљнији, професор је компаративне књижевности у Виљнусу, у Литванији.
Онда ова задивљујућа образовна биографија добија прави заокрет и свој пуни смисао. После петооктобарских политичких промена у Србији, Милета се враћа у домовину као и његов брат близанац Света, који се после дванаест година школовања и рада у Литванији, такође вратио у Нови Сад.
– Отворили смо кафе-галерију „Изба“ и назвали је по старој словенској речи која има различито значење од земље до земље. У Босни је подрум, у Пољској комора, у Словачкој соба, у Русији сеоска библиотека, а у Србији страћара, мада се слабо користи. Наша страћара је, заправо, било врло модерно средиште новосадског културног живота где су одржаване књижевне вечери, излагане слике, гостовали музичари из целе бивше Југославије. До тада нисам познавао никога из културног миљеа, а одједном сам стицао на десетине познанстава дневно.
Између две крајности
Када је Света поново отишао у иностранство да докторира, Милета није желео сам да води клуб и простор је издао. У међувремену се оженио и, стицајем околности, посветио ономе за шта се школовао. Биће први и ући ће у историју.
– Тадашњи декан Академије уметности Синиша Бокан одлучио је да отвори седам нових смерова, а међу њима су били анимација и визуелне уметности. Међутим, морате да разумете какво је оно било време у коме је настајала катедра за анимацију, прва у Србији. Била је 2003. година, земља је била потпуно уништена после ратова и санкција из деведесетих година. Добри аниматори по правилу нису били школовани, а они школовани негде у иностранству нису имали искуства или нису били у земљи. Ја сам био на пола пута између те две крајности и декан ми је понудио да оформим катедру.
Било је то три године пре него што је на београдском Факултету примењених уметности покренут смер анимације и готово две деценије пре него што ће се он појавити на Факултету драмских уметности. Поштић је у пионирски рад кренуо без иједног уџбеника на српском језику, без иједног асистента (тек после годину дана узео је једног из Београда) и од двојице пријављених младића, само један је постао студент прве генерације. Зове се Саша Илић, а данас ради анимацију на телевизији.
– Раније је у социјалистичкој Југославији постојала је универзитетска катедра за анимацију само у Загребу, а код нас је све било на нивоу курсева у продуцентским кућама, или програма у средњим школама, али више у техничком смислу, не и анимација као уметност. И у свету је школовање аниматора било у повоју осим у неколико градова Америке, у Лондону или Јапану. Часове сам осмишљавао без ичије помоћи, а колико сам ја учио моје студенте анимацији, толико сам и ја од њих учио о новим компјутерским програмима. Убрзо је професор Штиглић са визуелних уметности отишао у иностранство па су два смера спојена и добио сам и његових пет студената.
Током наредних пет година анимација је постајала све популарнија , а Поштић је као гостујуће предаваче својим студентима доводио многе угледне мајсторе тог заната попут легендарног Николе Мајдака. Није престајао да излаже своје слике и цртеже, углавном у свету, а једно кратко време био је власник и свог студија за анимацију који је, због недостатка посла, брзо пропао.
Тада стиже позив да наредне две године буде гостујући професор на универзитету у Бусану, у Јужној Кореји. Понуда која се не одбија. Право из Јужне Кореје одлази у Јоханесбург у Јужноафричкој Републици где је постао главни координатор на једином мастер програму анимације у тој великој земљи. Тамо је отворио и свој студио са колегом из Холандије. Радили су за бројне корпорације, али једном приликом и за председника државе лично.
– Желео је да у Парламенту представи план развоја земље до 2030. године и хтео је врхунску анимацију за то – прича Поштић. – Када је цела нација то видела, одједном су директори државних и приватних компанија сви желели исто и на десетине анимираних презентација и филмова смо урадили.
Опасност од заглупљивања
Кратко време после тог искуства опет предаје на Факултету техничкиј наука у Новом Саду, где сарађује и са једним студиом за производњу видео-игри. Онда га професорски позив води ка још једном универзитету, овог пута на Тајланду.
– У такозваном првом свету где спадају Северна Америка, западна Европа и Јапан за мене није било места на универзитетима, јер је анимација тамо већ добила на замајцу и имали су доста својих професора, али сам зато од земаља другог и трећег света могао да бирам где ћу да идем – искрен је Милета. – Ипак, држао сам и радионице у многим крајевима света, ван ова три универзитетска ангажмана, од Париза и Шангаја до Нагорно-Карабаха и Љубљане. Пре пет година сам се вратио дефинитивно у Нови Сад и то као редовни професор на Академији уметности где предајем анимацију на смеру дизајна видео-игара који сам такође ја отворио.
Па, шта после толиких путовања и сакупљеног искуства каже на данашње генерације студената који се занимају за анимацију?
– Брже уче софтвер, али не разумеју појмове и принципе, док је код старијих обрнуто. Можда то има везе и са тиме да су нове генерације више писмене технички, а мање језички. Али, имамо то што имамо, јер сви се мењамо, не само млади. Искрено, понекад ми се чини да и ја све више заглупљујем, примећујем да све чешће гледам видео садржаје на мобилном телефону него што читам књиге. Трудим се да не постанем завистан од нових технологија и мислим да ће све то да спласне, јер тако се завршавају све еуфорије око нечег новог. Сада нам се полако приближава вештачка интелигенција, а све друго ће да пада у заборав.
Волео би професор Поштић да студенти схвате колико је важно стално, непрекидно образовање, не само на студијама, већ и у животу. Кад год би ишао да предаје у неку земљу, Милета је детаљно изучавао културу, историју, обичаје те државе, њихову кинематографију и тиме и сам учио пре него што би почео да учи друге.
– Важно је да студентима дам примере, а то је најбоље ако се референце праве на ствари које они најбоље знају, што значи локална култура – објашњава професор Поштић. – На мене није највише утицао холивудски филм, као на многе друге аниматоре или студенте, али га често цитирам јер знам да је младима најближи. На мене је, рецимо, јако утицала јапанска анимација, посебно славни Хајао Мијазаки чији је филм „Зачарани град“ добио и „Оскара“ и „Златног медведа“. За мене је то најбољи анимирани филм икада направљен. Велики утицај на мене имали су чувени руски аниматори Фјодор Хитрук и Јуриј Норштајн, читава та руска школа анимације која је створила класике попут „Коњића Грбоњића“ или „Снежне краљице“. На мојој листи 250 најбољих анимираних филмова свих времена „свега“ сто је америчких.
За будућност не страхује
Милета нас подсећа да су многи у заблуди када мисле да је холивудски класик „Снежана и седам патуљака“ први дугометражни цртани филм, и подсећа да је први настао у Аргентини још 1917. („Апостол“ Квирина Кристијанија), а да је најстарији сачувани немачки „Авантуре принца Ахмеда“ (1926) редитељке Лоте Рајнигер. Познаје анимацију целог света, у свим периодима. Права новосадска енциклопедија анимације је наш саговорник. За професионални рад добијао је награде за сликарство још као студент у Америци, као аниматор у свету, а код куће и Орден са златним венцем од председника државе.
Признаје да би волео да му је уметничка биографија приближно обимна као академска, додајући да ни она није мала. Најпоноснији је на успех своје две књиге илустрација под називом „Приручник за срећан живот Милете Поштића“ чијих је неколико тиража распродато. Сада води тим аниматора за студио „ИЛБЕ“, исти онај који је прошле године посетио амерички глумац Џони Деп када је радио на цртаном серијалу „Пафини“. Америка, Италија и Србија укључене су у тај велики пројекат. Води и свој студио за анимацију „Фуруна“ са колегом Предрагом Јондићем. И не плаши се за свој посао попут колега из Америке који посрћу пред вештачком интелигенцијом:
– Та вештачка интелигенција за сада узима посао илустраторима и сценаристима који су и повели онај штрајк, где је то био један од захтева за решавање. Мислим да ће анимација без људске руке, ако једног дана до тога дође, бити потпуно незанимљива. Невоља је што употреба вештачке интелигенције није регулисана ни законски ни етички и, што је још важније, недостатак новца свуда утиче да мали проблеми постану велики. Настанак и судбина свих тих техничких иновација везани су за одређену економску и друштвену фазу у којој се налази Америка. О томе треба размишљати и причати, али ја немам дефинитивне одговоре. Једино што могу да кажем јесте да ме више занима како изгледа коначан резултат, него будућност ове професије.
Пише Срђан Јокановић