Поводом Светског дана менталног здравља 10. октобра, на трибини коју је водио психолог Драган Илић „На кафи са психологом“, није било довољно места за све заинтересоване у великој сали Дорћол Плаца. Тема која је одабрана за тај дан, „Живот са депресијом“ привукла је многе који су имали искуства, било лична или у свом окружењу, са тим стањем или болешћу данашњице која погађа све више људи и код нас и у свету.
Ментални поремаћаји не бирају пол, старосни узраст, средину односно окружење у којем живи особа. Према подацима Светске здравствене организације (СЗО), 12 одсто глобалне популације има неки ментални проблем, а 450 милиона људи у свету има потребу за услугама ради побољшања менталног здравља. Још 2002. године СЗО је указала на то да 154 милиона људи у свету пати од депресије која је само форма менталног поремећаја. Сматра се да једна од десет особа пати од тешке депресије, а да ће свака пета током свог живота имати тај поремећај. Депресија је главни узрок инвалидности и налази се на четвртом месту глобалног оптерећења од болести, а очекује се да ће до 2030. године депресија бити најчешћи узрок оболевања. Оно што посебно забрињава је чињеница да лечење није доступно чак за више од 75 одсто особа са депресијом, а у неким земљама мање од 10 одсто оболелих добије било какву терапију.
Поред стигматизације која прати менталне поремећаје због чега се многи не усуђују да траже професионалну помоћ, дешава се и да на неке прве симптоме депресије већина и не обрати довољно пажње. Учесници скупа, поред Драгана Илића, били су психолог и психотерапеут Тијана Мировић, и новинари Александар Станковић и Бранко Росић. Општи је закључак да особе које болују од депресије ретко када затраже професионалну помоћ већ покушавају да се сами изборе са проблемима, па се стручњаку већина обрати углавном тек онда када њихово стање постане неиздрживо. Због тога је Тијана Мировић прво објаснила да су први симптоми болести: несаница, промена расположења и губитак концентрације и да их не требе занемаривати, али је напоменула да они треба да буду присутни неко време да би се установила депресија.
„Минимум је две недеље, јер није све депресија и може бити реакција на неке лоше вести, али је важно да разумемо да живот није лак и да је нормално да свако има успоне и падове. Зато треба увек да пустимо да прође неко време и да видимо колико је то озбиљно и колико нас омета, да ли је то траје кратко или већи део дана. Људи ретко потраже помоћ јер у први мах не знају шта им се дешава, буду уплашени и збуњени, па размишљају да не спавају зато што су имали мало већи стрес на послу и тако умањују оно што осећају. Није лако отићи, сести и некоме преко пута рећи своје проблеме. Људи се некада прво пожале особама у својој околини и онда је јако важно да реакције не буду: ма није ти ништа, данас су сви депресивни”, рекла је Тијана.
Пише Наташа Ускоковић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању