Епископ Лос Анђелеса и Западне Америке насликао је двадесетак најзанимљивијих ликова из романа славног писца. Ти ликовни бисери постали су окосница књиге „Портрети јунака и јунакиња Достојевског“ која нуди и узбудљиву анализу једног времена. У разговору за „Илустровану Политику“ владика нам прича о својој љубави према овом филозофу писане речи, и колико су нам његове мисли потребније него икад
Пише Срђан Јокановић
Фотографије: лична архива владике Максима
Сасвим је могуће да после ове књиге многи више неће Фјодора Достојевског повезивати само са дубоким мислима и осећањем страхопоштовања према великану светске књижевности, већ и са лепотом живота, ма колико он, понекад, тежак био.
Владика Максим (54) је готово од када зна за себе љубитељ овог руског писца. Читао га је, проучавао, разговарао и писао о њему, а повремено и сликао прочитано. Стотинак страна овог приручника за љубав према животу и уметности садрже портрете које је владика сликао протеклих година, од Настасје Филиповне из „Идиота“ и Старца Тихона из дела „Зли дуси“ преко јунака „Злочина и казне“ (Родион Раскољников, Соња Мармеладова), „Коцкара“ (Алексеј Иванович, Полина Александровна) и „Браће Карамазових“ (Димитриј, Иван, Аљоша, Велики Инквизитор или Служавка Грушењкина) до самог Исуса Христа или Старца Атанасија – слике посвећене епископу Атанасију који је младог Милана Васиљевића из Фоче, данас владику Максима, замонашио у требињском манастиру Тврдош 1996.
Читалац са подједнаком радошћу ужива гледајући те разбарушене карактере, које је епископ овековечио четкицом и несвакидашњим бојама (изложба је после Њујорка, Бостона и Лос Анђелеса стигла крајем године у Врњачку Бању, а однедавно и у Београд), као и читајући ауторова сазнања и размишљања о свету Фјодора Достојевског у коме су се ти јунаци и антијунаци рађали и умирали. Иако Достојевски представља синоним за психолошку дубину, књига владике Максима је научно-популарни и узбудљиви позив да се вратимо руском писцу, баш као што су се њему враћали и обраћали многи велики умови овог света које епископ цитира у овом вредном зборнику, од Вајлда, Сартра, Дантеа, Бакмана, Камија, Хесеа и Жида преко Горког, Фројда и Мунка, па до Николе Милошевића или Вирџиније Вулф.
Дисати слободно
У књизи откривамо зашто је Достојевски увек био „на страни подељених, сломљених личности, а на љупкој дистанци са укоченим ликовима музејске одсутности“, али и учимо како да „читајући његове романе добијамо надахнуће да слободно дишемо и живимо живи живот, одговорно и саможртвено“. На лепо посећеном представљању књиге „Портрети јунака и јунакиња Достојевског“ у организацији издавача „Лагуне“ њен аутор је надахнуто говорио окупљеним читаоцима и у сажетим цртама наговештавао какве нас духовне авантуре чекају на ових стотинак страница. Рекавши и да „Бог може да спасе свет, али само уз помоћ људи“, владика је показао и како скромност и духовитост иду руку под руку одговарајући на похвале његовој учености:
– Ја сам своју мудрост оставио у фрижидеру, да се не исквари!
Није на одмет подсетити да је епископ Максим већ објавио двадесетак књига на различите теме, да је након служења војног рока завршио Православни богословски факултет, потом магистрирао и докторирао догматику и патристику на универзитету у Атини, да је постдокторске студије византијске историје и теологије учио на Сорбони у Паризу, а да је као професор радио и ради на универзитетима у Паризу, Бостону и Београду. Сликање му је хоби из студентских дана.
Ова најновија књига је само једно, ново поглавље у Вашој вишедеценијској стваралачкој беседи о овом писцу и филозофу: да ли су Ваше слике биле повод да настану и речи и писане мисли које красе ову књигу, или је идеја о њеном објављивању имала другачији пут?
– Надахнуће да напишем овакву књигу дошло је изненада, али повод је дао јубилеј – двеста година од рођења Достојевског (1821-2021), као и потреба за дијалогом са самим јунацима и јунакињама његових романа. Размишљао сам како би изгледало једно визуелно уздарје великом писцу за његов рођендан. Писање о јунацима и сликање истих симултано су се догађали у јеку епископских обавеза на једној страни, и уметничких импулса на другој. Сликарска платна, баш као и новеле Достојевског, резултат су “не-еуклидског” читања стварности, и стога имају лични карактер, па самим тим и мањкавости. Моја је велика жеља да се људи врате читању Достојевског, као и његовим генијалним мислима да је стварност дубља од било каквог покушаја људске маште да је сагледа, и да је човек дубља тајна од најнапреднијег скупа алгоритама.
Трагедија у Украјини
Да ли је тренутак у коме се књига појављује сасвим случајан? Ваш пријатељ владика Григорије у предговору коментарише данашњи свет и каже да је он у рату зато што су и Исток и Запад заборавили на вечне истине Достојевског? Шта Ви кажете – шта смо то заборавили о чему је Достојевски писао?
– Књига је за мене настала, рекао бих, промисаоно. Ми тежимо забораву свега па и великана, али ту је улога читања и потреба увек новог и свежег тумачења. Савремени трагични рат у Украјини, у коме је, по речима украјинског митрополита Онуфрија – великог пријатеља Српске цркве – Каин устао на Авеља, издаја је Достојевског. Јер, проузрокујући убиство хиљада људи, Украјинаца и Руса, неки су очигледно заборавили оно кључно запажање овог књижевног великана да „срећа целог света није вредна сузе детета“. Негде сам читао да су негдашњи совјетски затвореници сведочили да су им управо руски класици спасили животе у радним логорима, док су једни затвореници препричавали другима романе Достојевског, Тургењева и Толстоја. Моћна руска књижевност није могла да спречи Гулаге, али је помогла затвореницима да их преживе. Својим пророчким порукама Достојевски се обраћа не само тамо ”некима другима”, него и онима на Истоку који понекад радије бирају став и етику Великог инквизитора.
Какав је овај тренутак сада у Америци, где службујете, у односу према руској култури и историји, па и Достојевском? Чини се да је свих ових месеци тамо било мање хистерије и антируских акција у култури и уметности него у Европи?
– Супротно неким тумачењима и дезинформацијама, на Западу није дошло до „отказивања” Достојевског и других руских јунака услед рата у Украјини. У Америци, Британији, Француској, да поменем ове земље, без прекида се наставља са предавањем и изучававањем руских писаца на универзитетима. О томе смо почетком децембра слушали од француског филозофа Мишела Елчанинова који је рекао: „Французи хрле на Чеховљеве комаде, гледају филмове Сокурова, читају Достојевског и Булгакова, а ја сам недавно у Паризу држао предавања о руским филозофима не приметивши никакву уздржаност публике”. Пре два месеца је у Енглеској одржан озбиљан семинар на тему нових интерпретација Достојевског. Запад не само да не укида Достојевског и руске писце него их још усрдније проучава. Неколико изолованих случајева – попут професора Паола Норија из Милана – није поништило руске писце него допринело да их још више читају, критичким оком – баш као и друге европске класике. С друге стране, посвећена проучавању Русије и источне Европе, многобројна одељења за словенске језике и књижевности недвосмислено су осудила агресију Русије на словенски народ Украјине. У сваком случају, свима топло препоручујем да прате делатност Међународног удружења Достојевског, најзначајније научне платформе настале пре педесет година на Универзитету у Мелбурну.
Кад бих био Мишкин…
Занимљиво ми је да је и Вас лично владика Григорије сврстао у сам универзум Достојевског, упоредивши Вас са његовим јунацима Аљошом Карамазовим и кнезом Мишкином. Како Вам се то чини?
– Имати у себи спој Аљоше и Мишкина био би највећи поклон када бих га добио, те се владики Григорију захваљујем на незаслуженом комплименту. Ипак, не заборавимо да су готово сви јунаци Достојевског људи који се крећу на амплитуди између добра и зла, истине и лажи, чистоте и сладострасности. Сигурно је да је Аљоша, тај „монах у свету” многима од нас један од омиљених ликова, чији поглед види и добро и зло, али нема дилему шта да изабере. Он самовласно и хтеднуто, етосом слободе и љубави, указује на једну културу у којој – у томе лежи њена релевантност данас – влада свест да праве слободе нема без трансценденције. Аљошин брат Иван говори како је „христолика љубав према људима чудо немогуће на земљи”. Осим тога, кроз Аљошу говори старац Зосима визијом одговорности „за све” укључујући и судбину творевине. Достојевски је афирмисао оне ликове који своју врлину из скромности скривају, те нехотице изливају благодат на све.
Са друге стране, Ви поредите оца Јустина Поповића са Достојевским. Како то?
– То поређење је, у ствари, изнео отац Стаматис Склирис, рекавши да је Јустин био искрен човек који је имао дар да залази у сокаке оне мрачне стране људске егзистенцијалне дубине, да би, по речима апостола Павла, „свима био све“ – тиме је Павле хтео да каже да је и за оне обезнађене био и сам обезнађен, „спасилац напуштених у тутњави света”, да се послужим Хандкеовим речима о улози сваког писца. Наравно, свако поређење носи ризик упрошћавања. Поента је у томе да се са Достојевским и његовим јунацима могу поредити сви понижени и увређени. Умберто Еко рекао да је Достојевски велики зато што је писао о губитницима. Знате ли да је Достојевски био надахнуће и за црначке, односно афроамеричке писце! Уместо да буде само још један „мртви бели човек“, Достојевски се појављује као сродна душа за многе црначке писце пружајући им средства за представљање сопствене друштвене стварности. У свету неправде и дискриминације, саосећајни портрети патње јунака Достојевског помогли су црнцима да схвате своје проживљено искуство и данас су веома цењени.
(Наставак разговора у следећем броју)
Антрфиле
Божићна посланица
Испразнимо се од самољубља
Стижу нам Божићни празници: како сте их Ви у детињству и младости прослављали, а како сада? Шта Вам највише заокупља мисли тих дана?
– Божић и остали празници су за мене били и остали доживљаји искупљеног времена у интимности шире породице, у коме има више игре и радости, а мање размишљања. По речима једног грчког писца, „то се не да исказати, то се само може (од)играти”. Празник је наш искорак из свакодневнице и рутине, јер желимо да наш хронос нађе искупљење. Без тог момента у времену, хронос тече без смисла, тоне у смрт, и ништа што се збива у њему не опстаје. Међу свим створењима у природи, једино човек може да преиначи, преобрази време у благослов. Благодат Божија, допушта да Царство у свој својој пуноћи улази у историју и да га егзистенцијално предокушамо овде и сада.
Шта бисте поручили нашим читаоцима, како да се понашају у овим тешким временима?
– Испразнимо се од самољубља да бисмо волели човека и свет. Свима нама који корачамо кроз живи песак постмодерне, Достојевски пружа руку помоћи да бисмо потврдили вишеструку историју наше личности која љубећи ближње у јединственом споју мисли, емоција, жеља, сећања и маште стиче осећај другости, дубине и егзистенцијалног интегритета. Код Достојевског управо постојање Другог даје смисао постојању. Не заборављајмо вековечну реч апостола Павла: „И ако знам све тајне и све знање, и ако имам сву веру да и горе премештам, а љубави немам, ништа сам” (1Кор. 13, 2).