Иванка и Никола Пантелић постали су родитељи по паритјском задатку. Туђа деца су у њихову кућу стизала у пеленама, а одлазила тек кад су стасала за живот. У загрљају некадашње партизанске курирке и неустрашивог диверзанта, у протекле три деценије, родитељску љубав је осетило педесет петоро сирочади, ванбрачне и незбринуте деце. Пет Вера, два Петра, па онда Џемаил, Јовица, Митар, Мирослав, Јелена, Ната, Злата, Вида, Миланка, Аница… и многи којима се Иванка имена више и не сећа, нашли су у њеном дому топлину огњишта и пажњу која се поклања само рођеној деци.
– Када смо се доселили овамо, у Ириг, поред моје две ћерке имала сам још десеторо туђе деце – сећа се Иванка лета од пре двадесет година. – Било је да полудиш. Пуна кућа деце, а ја да паднем с ногу. Требало је, брате, нахранити ту ситну чељад, опрати их. Када су ми довели Веру Тропша, „десетина“ је била потпуна. Сећам се да су се звали Миланка, Вера, Ружица… Овај… Друга Вера, па Катица из Митровице, и њена сестра Аница… Чекај, боже да се сетим ко је још био. Ах, да, Злата, па мали Миша… Углавном, са мојом Тањом и Даницом било их је дванаесторо.
Ни тада, кад јој је кућа била пуна деце „ко око“ ни много пута раније ни касније, ова жена широког срца није попустила у пружању материнске љубави малишанима чије је детињство било лишено праве родитељске бриге.
– Не могу без деце – вели она. – Навикла сам толике године на њих и мислим да би ми живот био празан ако у кући не бих чула њихове гласове. И сада, под старе дане, пружам материнску љубав четворици браће Сунић, петнаестогодишњем Миши и трогодишњој, од рођења слепој Јелени.
Иванка и Никола живели су у сремском селу Пећинцима и прве године брака нису ни помишљали о потомству. Те 1948. године још се живело на „тачкицама“, „ер-картама“ и боновима.
– Мајка сам постала случајно, на једном састанку у општини – прича кроз смех Иванка о томе како су у њихову кућу доспеле Ната и Вида. – Позвале су нас неколико активисткиња из села и саопштиле нам да има деце без родитеља коју би требало сместити по кућама. Био је то партијски задатак и ми скојевке нисмо га смеле одбити. Мислила сам у први мах: шта ћу, наопако, ја са том децом када сам и ја сама била велико дете. Покушала сам да изврдам говорећи да Никола и ја ни сами немамо шта да једемо, а тек шта ће деца јести. Другови су ме убедили да ћемо за њих добити храну и да због тога не бринем. И стварно, с девојчицама је стигла и храна.
Радивој Kовачевић
Снимио: Имре Сабо
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању