Почећу са неколико података о себи. Име и презиме: Вероника Нађ. Место и година рођења: Нови Сад, 1952. Посао: привремени, у немачком градићу Бенсхајму.
Отац Стеван најпре је био чистач обуће, а после је прихватио неке друге, уносније послове. Мајка Јулијана је била помоћни службеник у једној школи.
Често смо мењали станове. Па и поред тога нисам била лош ђак. У шестом (то је мој последњи разред) чак сам била најбоља у разреду из хемије, математике, музичког, и фискултуре, па су наставници искрено жалили што ме мајка одваја од школе.
Стеван је, у ствари, кренуо странпутицом. Био је то истовремено и крај нашег некадашњег мирног породичног живота. Почеле су свађе. Отац је кривио мајку, она њега, а најтеже је било мени. Ја сам их подједнако волела и тешко ми је било да слушам њихове препирке. Уследили су и растанци. Тачно десет пута су се растајали и враћали једно другоме.
Једанаести пут су се разишли судски. Било је то, ваљда, 1964. Тада смо били подстанари. Одлуком суда припала сам мајци. После тога је стигла и пресуда којом се отац обавезује да ми шаље издржавање. Слова у пресуди су била сувише ситна, па је мајка позвала мене да прочитам.
Читала сам, као и често дотад. Сада сам застала. У први мах ми се учинило да изговарам нешто што у пресуди не пише, па сам се вратила на исту реченицу. Она је гласила: „Тужени Стеван Хенић обавезује се да усвојену Хенић Веронику…“
Следила сам се. Мајка је рекла: „Читај даље!“ Нисам могла. Кад сам се прибрала, упитала сам је: „Мајко, шта ово значи?!“ Она је поцрвенела, почела да увија прсте. Посматрала сам је. Имала је поглед очајнице. Као неко ухваћен у злоделу… Можда ми нећете веровати, али ја сам тада све схватила. Кад се прибрала, упитала сам је:
– Мајко, ко је, у ствари, моја права мајка?!
То питање као да јој је дало неку чудну снагу да се извуче из ове неприлике:
– Шта то говориш, несрећнице?! Ја сам твоја мајка, ја сам те родила…
Заридала је. Заплакала сам и ја. Загрлила сам је. Кад се мало смирила, упитала сам је:
– Мајко, ко је моја мајка?
Рекла ми је да ме је као бебу нашла на клупи у новосадском парку. Посумњала сам. Неколико дана после тога причала је да су ме она и отац Стеван нашли на некој картонској кутији на обали Дунава. Схватала сам да крије истину.
Попустила сам у школи. У разреду се прочуло да сам ја, у ствари, усвојено дете Јулијане и Стевана Хенића. Почела су и задрикивања. Један дечко је рекао – „копиле“. Доводили су ме до лудила. Безглаво сам из школе трчала кући. Једног дана мајка ме је загрлила и рекла:
Десимир Миленовић
Објављено 31.07.1984.
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању