Група Валентино на овдашњој музичкој сцени присутна је преко 40 година, па ће, у складу с тим јубилејом, предстојеће лето провести радно. Најпре ће ићи на турнеју по приморју, а потом и по континенталним деловима бивше нам заједничке земље: Бар, Плужине, Херцег Нови, Пераст, Пула, Осијек, Макарска, Мостар, Лесковац, Врњачка Бања, Кичево, Зеница…
О плановима, ближим и даљим, оснивач и певач „Валентина“, Зијо Ризванбеговић на почетку разговора за „Илустровану Политику“ каже:
– Увек су у зачараном кругу – концерти и снимања. Недавно смо били у Даниловграду, који ћемо опет посетити овог лета. Јуримо горе-доле драгим друмовима ex YU, а од јесени Америка и Канада са колегом Харијем Мата Харијем. Иначе припремамо нови албум, и управо смо завршили песму „Нећу кући“ која је промовисана на фестивалу у Водицама. Песма је „врућа“, тек „изашла из рерне“ и има добру перспективу да буде певана и свирана, како на нашим великим концертима, тако и на увце у ситне сате на интимнијим местима.
Већ дуго сте присутни на сцени. Сећате ли се још првих корака и почетничких мука?
– Група „Валентино“ је на турнеји која се зове „40+, Дођите да промукнемо заједно“, а то није неки сајт за одрасле (хехе…), него четрдесет година од прве плоче, а оно плус је још пар година вишка. Те плус године су најважније. То су били почеци, пробе, носање инструмената и смрзавања бубрега по хладним салама и комбијима, потрага за лоповима и одбеглим менаџерима, године опседања медија и телевизија, вечитог рада, занесењаштва, дечјих амбиција, сексуалних анегдота и фрустрација, сукоба са неразумевањем родитеља и околине, првих малих почетних успеха и радости.
Занимљиво је да сте кад сте основали бенд и већ имали музичаре, првог певача – нашли преко огласа?!
– То за певача је мит. Наиме, ми смо планирали да дамо оглас и онда је мој басиста Емцика довео свог кума Јаку који „најјаче пева на дермецима и журкама“ да га пробамо. Имао је најбољу карактерну препоруку од мог басисте и било нам је јако стало да буде добар и за микрофоном. Сећам се да је на прву пробу дошао директно с локалног фудбалског дербија Жељезничар – Сарајево и да је био промукао бодрећи бордо екипу са трибина. Мени у том тренутку то није било нимало рокерски, јер тад фудбалери и нису били део нашег уметничког света, нити окружења и сазвезђа. Ми смо били инфицирани Кошаркашким клубом „Босна“ и урбаном кошарком. Елем, Јака је дошао на прву пробу промукао, са пристојном студентском фризуром, здравим осмехом и добром енергијом. Ја сам почео да свирам рок стандарде од Дип Парпл, Стоунса до Бед Компани и на то је он одговорио: „Може ли нешто од Чоле? Знам све његове песме укључујући и рекламе!“ и запевао је „С Југобанком брже, с Југобанком краће“ што је нама било тотално неочекивано, лудо и симпатично. Већ сутрадан је дошао на прву праву пробу, на којој смо смо кориговали и фризуру и одећу и тако је то почело и трајало пет година. Он је био и шампион стоног тениса у млађим категоријама и најбољи студент Машинског факултета, што га је и определило да у ери наше највеће популарности оде из бенда за професора у Немачку, где срећно и успешно живи и данас. Он је диван човек, али што би рекао Брус Спрингстин „Не узимај у бенд некога ко има другу опцију у животу“. Ја бих рекао: Не ради са хобистима, јер они ма како били добри, у неком моменту ће отићи да раде оно за шта су се школовали, а што није есенција рок музике.
Текст Немања Савић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању