Мехран Карими Насери, ирански избеглица који је 18 година живео на ауродрому „Шарл де Гол“ у Паризу умро је 12. новембра ове године на том истом аеродрому.
Насери је преминуо на терминалу 2Ф, а узрок смрти, како је представник аеродрома навео у саопштењу, био је срчани удар.
Готово да нема светски познате телевизије и новина које нису пренеле ову вест. Можда би Насеријева смрт, као и последњих двадесетак година његовог живота, остали невидљиви за медије да по његовој судбини Стивен Спилберг 2004. године није снимио филм „Терминал“ са Томом Хенксом и Кетрин Зитом Џонс у главним улогама. Хенкс, као Виктор Наворски у филму, у ситуацији „ни тамо ни овамо“ нашао се као избеглица који је остао без држављанства и заглавио се у Њујорку на Аеродрому „Џон Ф. Кенеди“ након војног удара у његовој измишљеној држави. Насери се заглавио на аеродрому из сличних, али наоко, много бенигнијих разлога. И, да додамо, није Насеријево искуство овековечено само у „Терминалу“, већ и у више документарних филмова („Чекајући Годоа на Де Голу“, „Ни тамо, ни овамо“…), једној у Британији награђиваној опери („Лет“), књигама („The Terminal Man“)…
Иранац је ове године боравио у дому за бескућнике, али се на аеродром вратио средином септембра „да живи као бескућник у јавном простору аеродрома“, како каже представник париске ваздушне луке.
Насери је на аеродрому боравио од 1988. до 2006. године, прво због законских препрека за доказивање и добијање статуса избеглице, а касније по свом избору. Са уредно подшишаним брковима и тихим, меким гласом, са колицима за пртљаг на којима је била сложена хрпа његових ствари, постао је инвентар на терминалу 1. Живео је између пицерије и продавнице електронских апарата, спавао на црвеној пластичној клупи. На сточићу за кафу је држао ручно огледало, електрични бријач, који је користио свако јутро и колекцију чланака из штампе који говоре о његовом чудном статусу и животу у Француској.
Дани су му били испрекидани ритмом летова и присуством путника, који су ујутру правили вреву као у кошници, а ноћу нестајали ко зна где, остављајући га самог да утоне у сан на својој омиљеној, закривљеној клупи.
Запослени на аеродрому би му рутински давали своје бонове за оброк, а стјуардесе би му доносиле тоалетне потрепштине које су остајале иза путника у првој класи. „Њујорк тајмс“ је, анализирајући Насеријев профил 2003. године, навео да је изгледао смирено, као кад се неко у свом дому осећа као свој на своме, али истовремено и као запета пушка, спремна да истог момента опали.
– Схватио сам да сам славан – рекао је Насери у том чланку. – Ником нисам био занимљив док нисам дошао овде.
Пише М. Стаматовић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању