20 година после: Милосрдни анђео убијао на Свету Тројицу

Био је 30. мај, црквени празник и пијачни дан, народ се окупио, њих око хиљаду, а онда су у два наврата засути ракетама. Погинуло је десет, а рањено тридесет особа

Празнични дан, мирише пролеће. Житељи Варварина, мале помо-равске вароши, радовали су се празнику иако су већ данима авиони НАТО убицe надлетале место. Око пола два, када се у близини моста налазило око хиљаду људи, две ракете погоди-ле су мост. Биле су смртоносне за три особе, а пет је повређено.Иако су испунили мисију, срушили су мост, као да им није било довољно. Као да су још били жељни крви. Вратили су се и наставили да убијају. Још две ракете донеле су смрт за седморо људи. Погинули су они који су пожурили да помогну страдалима и повређенима у првом налету. Најмлађа жртва била је петнаестогодишња Сања Миленковић, вишеструка победница такмичења из математике и ученица првог разреда Математичке гимназије у Београду.

Око 13 сати три девојке су кренуле преко старог моста како би се вратиле у Доњи Катун. Када су дошле до средине моста, на небу су се појавили НАТО-бомбардери који су испалили два пројектила у средњи стуб и преполовили мост. На мосту је у тренутку гранатирања био аутомобил „застава 101” у којем су се налазили мајка и син, Ратибор и Ружица Симоновић. Сања и другарице су пале до воде. Из цркве су људи потрчали ка обали да им помогну. Девојкама је недостајало десетак метара да дођу до трећег дела моста који није срушен. Сања је била лакше повређена и покушала је да се успење уз пешачку стазу. У међувремену су авиони окренули круг изнад Крушевца, вратили се и испалили још два ројектила. Када су спасиоци стигли, Сања је давала знаке живота. Имала је бројне ране од гелера и детонације. Повезли су је ка Крушевцу, али је на путу издахнула.

Никада нећемо заборавити жртве са Варваринског моста, а наша је обавеза да сваке године подсећамо људе на тај злочин који не би смео да се понови – рекао је својевремено Зоран Миленковић, отац настрадале Сање. – Пре неколико година америчка команда НАТО пакта је, преко америчке амбасаде, помогла изградњу дневног боравка за особе са инвалидитетом у Варварину. Тадашња амбасадорка је знала шта ми се догодило и питала ме „Како све то подносите?“. Моје мишљење о злочинима НАТО-а се није променило. Лични губитак нико не може да ми надокнади. Ваљда и њих гризе савест због невиних жртава.

Наставак прочитајте у броју 3148.