Стара планина, 16. јул. Нас четворица, два Драгана и два Горана кренули смо бициклима из села Топли дол у истраживање ове мистичне планине. Прво стижемо у једно забачено и изгубљено село – Засковци. Село које је такорећи пред изумирањем. Пре уласка у село труцкајући се по макадамском путу изненадио сам се када сам срео две жене како са кесама у руци иду ка селу. Поздравио сам их и питао: „Колико има до села?“ Рекоше ми: „Још мало,ту иза кривине!“ Мада, није било баш мало. А на моје питање има ли људи у селу рекоше ми: „Па и нема!“
Тако и би. Добродошлицу нам је пожелео један кер. Није ни лајао. Само нас је зачуђено гледао. Котрљајући се кроз село могла се чути само тишина. Нигде никог. Језа човека да ухвати. Куће старе, многа дворишта зарасла у коров. Иза једне тарабе провирује нека бака вероватно зачуђена посетиоцима. По неки паркиран ауто али и сателитске антене сведоче да неког у селу и има, али вероватно су то они који потичу из овог села и њихови рођаци. Такозвани викендаши. Стижем и до продавнице које су у оваквим селима обично центар дешавања и окупљања. Али ова је ко зна од кад затворена. Сада је красе избледеле излепљене умрлице и плакат Ивице Дачића.
Недалеко одатле пут води преко речице до цркве Светог Ђорђа која одолева зубу времена. Наравно и она је под катанцем. Правим неколико фотки из даљине, није ми се изувало да бих прегазио реку и пришао ближе. Па онда одлазим и до школе. Једва сам се пробио кроз коприве и трње до улаза. А унутра као да је атомска бомба пала. Ствари разбацане на све стране. Некада су деца овде учила прва слова, да пишу и читају, рачунају… А сада, уместо њих пауци праве мреже. Жалостан и тужан призор допуњују рачунаљка, разбијен глобус и разбацане књиге. Враћам се назад где су ме чекали остали. Фићо ми виче: „Јеси видео телевизор?“ и показује ми руком ка бандери на коју је био закачен стари телевизор. Ко ли га гледа?
Однекуд се појавио Начо који живи у овом селу и то ни мање ни више него као подстанар код једне старије госпође. И одмах улазимо у причу са њим. И сами смо схватили да се у селу живи тешко и никако, а Начо је то само потврдио. Петнаестак до двадесет људи из овог села, колико их још има, преживљава од сточарства и сече дрва за огрев. Другог посла нема. Са сетом и тугом у очима присећајући се неких давних и лепших времена прича нам како је било у селу и како се живело. Било је то велико село са пуно људи али тежак живот је многе отерао у град. И то углавном младе, док је старих из године у годину све мање. Шта рећи кад је и сир тешко наћи да се купи. Само код једне бабе има.
Начо нас је тако испратио узбрдо и објаснио како најлакше да стигнемо до старопланинског блага – то јест водопада.
Текст и фотографије Драган Шибалић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању