Да није било њих двојице и трактора, потрага за археолошким локалитетом Кулина-Балајнац претворила би се у праву авантуру. Мада, док се они нису појавили авантура је била на помолу.
Дан леп, јесењи. Лишће већ почело да опада. Кроз село Градиште, у општини Мерошина, не пролази нико. Ни пешаци, ни возила. А када намерник нема кога да пита како да стигне до циља, онда циља насумице. Односно онако како мисли да треба. И ако на раскрсници не настави право, него скрене лево, стиже у село Балајнац. А није тај правац намерник одабрао случајно. Ово налазиште има у називу Балајнац. А, то што није у Балајнцу, него у Градишту, нема везе.
И, када у Балајнцу намерник дозна да није на добром путу, мора назад. Опет до раскрснице, па преко ћуприје и очас посла, путем као да су га гранате разровале, ето последњих кућа у селу. Ту се момчић добрано потрудио да намернику објасни како да стигне до локалитета, а све уз напомену да пута нема, да мора да прати путељке и све тако…
Узбрдо, излокан пољски пут води на брдо. И после петнаестак минута закључак следи: погрешан пут. Назад, па десним једва разазнајућим путељком кроз шљивик. Иди, иди, опет није то.
Назад. Па опет назад. Кад, забруја трактор. Стадоше.
-Е, тешко ћеш ти то да нађеш земљаче- прозбори возач када угаси машину.-Ту нико не иде ко зна откад. Само кад стока крене. Пут зараста, не препознаје се. Ајде, пењи се, да те одвеземо бар донекле.
Цима, тресе, поскакује љута машина. Бори се са путем који су изровале бујичне воде. А од тих поскакивања страда gluteus maximus. Страда, дакле, задњица. Срећом не потраја дуго. На заравни трактор стаде.
-Прати тај пут, води те на зараван, то је тамо-показа љубазно возач и пожеле срећу. -Опрезно молим те. Има на прилазу бунар. Дубок је и незаштићен. Ставио сам скоро грану кад сам овде секао дрва, али питање је да ли још стоји.
И пре него се растадосмо, бар је још два пута упозорио на бунар. Испоставиће се, имао је разлога.
Жуто лишће поплочало део пута, онај први који растиње још није савладало. Није дуго трајало то пењање. Указа се зараван. А на њему све зарасло. И да није било тих упозорења око бунара, питање је да ли би било ове приче. Делује као добро постављена замка. На крају платоа, готово неприметно, уклопљено у жуто-зелени огртач природе, назире се окно. Отвор тек већи од пола метра, али довољан да се кроз њега неопрезни намерник сјури у у нутрашњост. Бачени камен путовао је дуго, пре него што се чуло потмуло “туп”. Знак да је стигао до краја.
Текст и фотографије О. Радуловић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању