Мало више од сто километара дуг је тај пут. И за то је било потребно нешто више од пет сати вожње. А ако се скокне до Пивског језера, мало изван прстена, као што је то било сада, онда је то још око сат времена приде. Али, није то стотину километара пута до циља. То је сто километара лепоте. Сто километара уживања у сваком минуту.
Име тој авантури је „Дурмиторски прстен”. Тако су га назвали туристички посленици Црне Горе. То је заправо пут који обилази цео дурмиторски масив, од Жабљака и назад – до Жабљака.
Чим се изађе из насеља, ето десно новог пута до жичаре. Дан леп, сунчан, доста туриста стигло да се жичаром попне до Савине воде, на око две хиљаде метара висине. Само неколико стотина метара потребно је да се од места где стиже жичара попне до Савиног кука, једног од врхова Дурмитора. Са висине од 2313 метара пуца поглед на све стране.
Пут је асфалтиран, али узан. И опрез и лагана вожња нису на одмет. И убрзо, после једне кривине ето и потврде да се тако треба кретати. Пет малишана узјахало пет дората. Првог и последњег за дизгине воде домаћини. Одсели су малишани са родитељима у оближни етно-кутак. Јашу, шетају и никоме не фали струја која до овог домаћинства још није стигла.
На путу повремено наиђу мотоцикли и аутомобили. Има богме и оних који зајапурени ове друмове савладавају на бициклу. Неки на та два точка натоварили поприлично опреме. Возе, одмарају се, једу, спавају. И тако данима. Пажњу привлачи и необично велики бропј аутомобила хрватских регистарских ознака. Откуд најезда Хрвата на Дурмитор?
– Ма, не, то су рентирани аутомобили–појашњава домаћин Дејан, врсни познавалац Дурмитора и околине, без којег би тешко, или никако било реализовати ову туру. – Унајме кола на приморју, па онда обилазе све што имају у плану. И на Боботов кук се пењу. Пешке, наравно.
Прво што привуче пажњу на том узаном друму усеченом у камени Дурмитор је Стожина. Као стог сена изгледа тај усамљеник што се уздиже десно од пута. Са леве стране је стрмина. Дубоко доле, у увалама којих је поприлично, негде се задржала вода. Дејан објашњава да је у годинама са нормалном количином падавина свака ова удолина мало језеро, ту сточари из катуна напајају стоку. А на табли исписана имена: Сува локва, Модро језеро, Срабље језеро, Валовито језеро. И раздаљина и време потребно да се до дестинација стигне.
Делује мало застрашујуће када се са тог узаног пута погледа на леву страну. Стрмо је и дубоко. Али, испоставиће се, то је ништа у односу на оно што намернике чека у кањону реке Сушице.
Ту, испод Стожине је и прва пауза. И прве утиске мозак прима од очију. И нешто чудно се збива. Куд год се погледа само камен, камен и камен. И врх до врха. Рекао би човек, једнолично и голо. Шта ту може да одушеви. Фасцинира. Е, у томе и јесте драж. Та необична брда прекривена ситним растињем, травом или гола, непрекидно држе пажњу. И као да привлаче неком магијом. Имају нешто чиме привлаче. Просто, никад их се нагледати.
Вијуга друм, још који километар и ето превоја. Одмориште испод 1907 метара високог врха Седло. Домаћини су се досетили па су на два места на овом путу, испод седла и врха Пруташ, паправили велике дрвене рамове. И све изгледа нестварно. Као да је у амбијенту неко поставио огромну урамљену фотографију.
На заравни уређен паркинг. И табла постављена са именом Седло и висином од 1907.метара. Ту има поприлично посетилаца. И чувар је ту на наплати улаз у Национални парк. Одатле почиње успон на највиши врх Дурмитора, Боботов кук, висок 2523 метра.
То место, односно та зараван као да је крајњи циљ већине посетилаца. Одатле даље пут пада и све је мање људи. Десно пажњу привлачи избраздани врх Пруташ. Добар назив су му дали. Вода је временом стену избраздала, а све изгледа као да је неко прутем изударао, па остала удубљења.
Испод је катун. На страни пасу овце, стадо повеће. Власник око тора башту оградио, тешко да би ова земља нешто родила да није тог стајског ђубрива. Каже да је кромпир одличан, а шаргарепа као са рекламе.
Напред још мало и стиже се у Пишче. Леп заравњен део. Почиње и шума да се појављује. Висина погодна за четинаре. Ту на путу више никога нема. Убрзо ето раскрснице. Десно води пут ка другој страни Дурмитора, насупрот Жабљаку, а лево пада ка Плужинама. Тунел до тунела. Не зна се да ли је ужи пут или су ужи тунели. Заправо то је далеко од онога што тунел данас на путу јесте. Ово је кроз стену пробијен необрађен отвор. Све изгледа као да је неко кашиком дубио стену.
Са видиковца пуца поглед на модрозелено Пивско језеро, највећи резервоар питке воде у Европи, ако је веровати Дејану. А мора да му се верује, јер је све на овом путу знао и зналачки малену екипу довео до циља. Односно затворио круг. Или, направио прстен.
Мала пауза код језера, вожња кроз град, са навигацијом која није престајала да говори „десно, десно”, а требало је лево, па назад. У прстен, јер ово је излазак из тог прелепог круга. Пут води ка Трси, на други крај масива. И ту је лепо да се направи пауза. Има неколико објеката, а могу и приганице да се наруче. Ако има струје. Сада је није било.
– Нема је, ево, већ три дана – пожали се домаћин.– Нешто се ради, кажу.
– Овде треба видети и необичан споменик. Заправо споменик је обичан, палим борцима у Другом светском рату подигнут. Велика висина, чистина, споменик истурен. Мета громовима. Били громови, крњили, па су мештани и удружења морали громобран да поставе. Вире са мермерног знамења шиљци, горњи део „покривен” лименом траком која спроводи гром.
Утеши Дејан оне што су се приганицама надали и рече да их има и у суседном Недајну. Кад тамо…нема струје.
– Ако мене слушате, не јурите овде ништа за јело, но правац Жабљак– искрена би млада дама која рече да је власница домаћинства које повремено угости туристе. – Обећавају да ће да среде ситуацију, али потраја. Три месеца смо без струје. Не стално, но дође, па нестане, па дође…и све тако.
Нека не замери много познатија Тара, односно њен кањон, али треба видети кањон реке Сушице. Па то је неоткривено благо. Е, али се треба колима спустити до доле, и испети. И ту су неки рекли да се извињавају што су онај почетни део пута назвали „сломивратом”.
Тај кањон се не описује. То је једноставно немогуће. Ту само треба да се борави и то види. И чује неки необичан шум, као да море таласа. То, сигурно, ветар кроз неки део кањона струјањем производи.
Мала Црна Гора. То је оно место где кад снег натабана по шест-седам месеци нити ко може да им дође, нити они куда да оду. Нема те машине која пут може да очисти. Један од домаћина рече да се догађало и да су упокојене недељама, па и дуже у снегу држали јер нису могли до гробља да стигну. И још рече да се овде не ложи само од Петровдана до Светог Илије. Снега овде има до половине јула. Било га је и сада, тамо негде у осојној страни.
– Јесте ли купили карте, покажите – готово испрепада намернике чувар када истрча испред кола. –Три евра је карта.
Кућица малена, једва приметна, а поред ње табла са информацијом да се ово мало село налази на надморској висини од 1530 метара.
Плати, па настави. И не дозволи да ти тако мало пара упропасти овакво уживање. Није га упропастило ни стадо оваца које су нашле да пландују насред пута. А нигде хлада, што се подразумева за пландовање. Можда им није вруће на овој висини. Легле и уживају. Одмарају се, на свом су терену. Шта зна овца шта је асфалт.
Опет пауза. Уживању никад краја. Испред се види кањон Таре. Изнад је врх Штуоц. Жутом бојом на зеленој дрвеној табли написано: Велики Штуоц, црвеном, број 2104 нм.
Кратко пратећи кањон Таре пут води ка Жабљаку. Одавде се десно у даљини виде врхови Дурмитора. Али се сада гледају са друге стране. Беле се врхови, сучеви зраци се одбијају од беличастих стена, није могло боље да се заврши. Да се затвори круг.
Текст и фотографије Огњан Радуловић