О еутаназији смо расправљали и пре три године, када је тадашњи нацрт Грађанског законика изложен суду јавности. Основно питање је: да ли оно што је светски тренд може да испрати друштво са таквом традицијом, културом, религијом и образовањем као што је српско. Посебно имајући у виду изазове са којима се суочавају државе које су легализовале разне варијанте лаког и безболног умирања
Још од новембра 2006. године, када је формирана Комисија за израду Грађанског законика, у Ср-бији се непрекидно води дебата, мање или више интензивна, што званична што незванична, о једном од најважнијих и најкомплекснијих закона, али никако да предлог његових одредби уђе у скупштинску процедуру. Камен спотицања, и међу стручња-цима и међу обичним грађанима, константно су били легализација геј бракова и еутаназија, а међу топ теме однедавно се умешала и проблематика сурогат материнства иако се уговор о рађању за другог спомиње и у пред-нацрту Грађанског законика с краја 2015. године. Од ова три права, које је наметнуло савремено доба, услови живота, напредак науке и технологије и избацивање људских права у фокус земаља са развијеном демократијом, њихово проширивање и нова тума-чења, свакако је најопштије право на еутаназију ( од грчке речи eu-thanasia –добра смрт).
Наставак прочитајте у броју 3150.