Naši internirci u Norveškoj

Juna ove godine navršilo se 76 godina od kako je u Norvešku stigao prvi, od ukupno četiri,m transporta jugoslovenskih interniraca, koji je trebalo da grade puteve i pruge na severu ove zemlje. Bio je to put u logore istrebljenja. Od planiranih 10.000, zbog epidemija i transportnih problema,m poslato je, sa teritorije bivše Jugoslavije, ukupno 4.268 zatvorenika, od kojih najviše Srba, 3841,i to mahom zemljoradnika iz rudničko-takovskog kraja i Vojvodine. Stradalo je, prema nezvaničnim podacima, više od polovine, 2.360 logoraša, koji su bili izloženi zverskim mučenjima od strane fašista i njihovih pristalica. Norvežani su, zgroženi prizorima izmučenih logoraša, pružali nesebičnu pomoć internircima u hrani,m lekovima, smeštaju, pokušaju bekstva… Prijateljstvo između dva naroda traje od tada do današnjih dana, a jedan od simbola ove privrženosti je i „Norveška kuća“ u Gornjem Milanovcu, u kojoj je prošle godine obnovljena postavka izložbe koja svedoči o ovim krvavim godinama od 1942-1945.

Norveški sud je 1947. utvrdio je za logore jugoslovenskih interniraca u Norveškoj sledeće: radi se, nesumnjivo, o čistim logorima uništenja, stvorenim radi sistematskog istrebljenja zatvorenika. Od ukupno 30 logora za internirce sa teritorije Jugoslavije, 13 je bilo smešteno na severu Norveške: iznad polarnog kruga su bili Karasjok, Beisfjord i Bjernfele, Potus i Polarni krug; Korgen i Osen ispod Polarnog kruga. Trinaest logora je bilo u srednjoj Norveškoj (Ejzan –bolesnički logor, Estrit itd.) i četiri logora u južnoj i jugozapadnoj Norveškoj (Bergen, Rjukan,..) Život je u svim logorima, pod komandom SS -jedinica i organizacije TOT, bio sličan, ali je jedan od najsurovijih svakako bio logor Beisfjord, u kome su naši internirci proveli samo četiri meseca. Za to vreme su od 900 zatvorenika preživela samo 152! Selo Beisfjord je bilo maleno, sa dvadesetak kuća, a do njega nije bilo kolskog puta. Moglo je da se dođe peške ili čamcem iz Narvika. Logor se nalazio na jednoj zaravni blizu sela, tako da su meštani gledali mučenja kojima su bili izloženi logoraši. A mučenja su bila pakleno smišljena. Radili su na vađenju šljunka i peska iz reke, za potrebe gradilišta, i to polugoli, po 12 časova i na temperaturama od minus dvadesetak stepeni, a stražari su se smenjivali svakih pola sata. Higijena, na koju se obraćala posebna pažnja, odražavala se u obaveznom kupanju u često ledenoj vodi obližnjih jezera. Kod koga su nađene vaši, ubijan je na licu mesta. Obavezno brijanje je takođe bilo mučenje: dobijan je jedan žilet za mesec dana na 40 zatvorenika.

Ubijanje kao zabava

Hrana je bila veoma oskudna, iako se od njih očekivao težak rad: dva obroka dnevno (preodlaska na posao i po povratku) i to 250 ghleba, voda ili čaj, 20 g margarina, a nedeljomkuvani krompir, 50 g sira i marmelada.Pri povratku sa rada, snažniji su podupirali iznemogle, jer ko padne, biće batinan dosmrti, ili odmah ubijen .Bolesni su izdvajani u posebnu baraku,ambulantu, i kao nesposobni za rad ubijani.Osim SS komande, stražari su bili imladi Norvežani hirdi, profašističkiopredeljeni, koji su za dobru platu bilispremni da maltretiraju zatvorenike,još žešće od Nemaca. Imali su i posebne zabave. Poznat je bio „Beisfjordski kros“, kada su po povratku sa rada,iscrpljeni do iznemoglosti, logorašimorali da šest puta optrče krug logora.Ko je pao, bio je tučen ili ubijen. Drugazabava je bila „bacanje štapa“. Zatvorenici su smeli da se kreću samo unutarograde logora. Stražar je bacao štap uzabranjenu zonu i terao određenog logoraša da ode po njega. To je bila smrtnapresuda: zatvorenik je mogao da bira ili da ode po štap i bude ubijen s leđa„u pokušaju bekstva“, ili da ne poslušai bude ubijen s lica „zbog toga što nijeposlušao naređenje“. Stražari su bilistimulisani za ubijanje zatvorenika. Zasvakog ubijenog su dobijali po 15 danaodsustva!

Kavezi od bodljikave žice

Beisfjordski masakr se dogodio 17. i 18. jula 1942. Tada je u ambulanti bilo 287 zatvorenika nesposobnih za rad. Većina je imala dizenteriju jer je pijaća voda bila neispravna, ali su Nemci proglasili da sumnjaju na tifus. Nekoliko dana pre masakra, kopali su kanal, misleći da kopaju za vodovod. U stvari, kopali su rake. Iz barake ambulante su izvođeni pojedinačno i odmah ubijani i padali u iskopane kanale. Oni koji su ostali u baraci, shvatili su šta ih čeka i nisu hteli da izađu. Tada su Nemci zapalili baraku. Pojedini su izletali iz požara i odmah bili streljani, a ostali su se ugušili ili izgoreli. Tako je ubijeno 287 zatvorenika. Sposobni za rad, koji su bili u drugim barakama, izvedeni su iz logora drugim putem. Čuli su pucnjavu, ali nisu znali šta se događa u drugom delu logora. Ukrcani su u brodove i putovali dva dana bez hrane i vode. Žeđ ih je morila, jer su pre polaska na put dobili za jelo slani ba kalar. Iz brodova su ugurani u kamione, koji su umesto cirade imali krov od bodljikave žice, postavljen tako nisko, da su se ljudi već pri ulasku povređivali. To su bili kavezi od bodljikave žice, u kakve ne bi ljudi stavljali ni životinje. Poslednji deo puta do logora Erne Jernvatn u Bjernfjelnu su morali da prođu pešice, jer se nalazio u planinama. Za logoraše nije bilo baraka, pa su tri sedmice spavali na goloj zemlji i bez krova nad glavom, dok nisu stigle bara ke iz Finske. Radili su na gradnji puta pre ma Švedskoj – jedan od pet krvavih puteva.

Norvežani užasnuti

Norvežani, uglavnom antifašistički nastrojeni, bili su zgroženi ponašanjem okupatora prema jugoslovenskim inter nircima. Prve informacije o streljanima u Beisfjordu su građani očevici, poslali norveškom članu njihovog Pokreta otpora, učitelju i publicisti Osmundu Rersletu. Uspeo je da prebegne u neutralnu Švedsku i da informaciju prosledi poslaniku Kraljevine Norveške u Švedskoj, pa je ona dospela do norveške Vlade u Londonu. Švedska je sprečila da ta informacija tada dospe u Švajcarsku u Međunarodni Crveni krst. Međutim, norveška Vlada u egzilu već je u septembru 1942. pustila vest u etar preko radio Londona, a ona je započinjala rečima „Iz Norveške stižu vesti o neljudskim grozotama sa nemačke strane prema srpskim zarobljenicima…“ Ne samo norveški list koji izlazi u Londonu, već i švedski listovi, pa čak i „Njujork Tajms“, obaveštavaju svet o zločini ma nad srpskim internircima u Norveškoj. „Njujork Tajms“ čak objavljuje tri slike, koje je nepoznati Norvežanin poslao Rersletu: prevoz do Bjernfjela, logor i zajedničku grobnicu, a i cele 1943. piše o „Beisfjord skoj tragediji“. Na nemačko upozorenje Švedskoj, švedska štampa tvrdi da nijedan list nije izneo bilo kakvu neistinu, a da je „ponašanje Nemaca prema srpskim inter nircima u oštroj suprotnosti sa nordijs kim osećanjima pravde“.

 

Nastavak možete pročitati u broju 3104.