Чувар испред кућице не контролише посетиоце. Он је само један од оних који брину о парку. А парк, повелики. Уређен и дуговечан. Настао је кад и дворац који је у њему. Прво је подигнута зграда, па је около уређен простор у којем су тада уживали власници. Породица Марцибањи. Касније и Карачоњи.
Свакако да је тај велелепни дворац, у време када је настао, био стециште знаних и угледних. И сигурно је да је тадашња елита уживала у дружењу и шетњи околним парком. Данас, када се приђе парку, не привуче тај објекат баш одмах пажњу. Иако одржаван, иако са новим станарима, некако као да се не дичи својом прошлошћу. Но, редом.
У другој половини 18. века, у Сремску Каменицу је дошао Иштван Марцибањи, саветник Марије Терезије, са задатком да се позабави винарством у Срему. За место боравка одабрао је благу падину што силази на Дунав. Ту је породица Марцибањи започела изградњу дворца. Грађен је у етапама, од 1797. до 1811. године.
Лоза је расла, сазревало је и текло вино, а расла је и стасала за удају и девојка из породице Марцибањи. Марија, ћерка грофа Иштвана. И тридесетих година 19. столећа удаје се за грофа Гвида Карачоњина, а у мираз му доноси, ништа мање, него дворац. Гроф Гвидо, власник на десетине сличних објеката, није имао времена да често долази у овај, из мираза. У Каменицу су из Будима, где су боравили највећи део године, Марија и Гвидо долазили само у време бербе грожђа.
Па када га је супруга прекорила због односа према њеном миразу, гроф се „бацио” на сређивање. Доградио је дворац, проширио га, преуредио и то што се види данас, мање-више је његових руку дело. Односно руку најбољих архитеката и мајстора тог времена.
Упоредо са сређивањем дворца, да би угодио супрузи, уредио је и простор око њега. Односно направио врт по угледу на најбоље у то време. Уређене су пешачке стазе, постављене скулптуре, направљено је мало језеро, засађене бројне биљке и дрвеће. Дуж стаза свуда су биле постављене камене жардињере са цвећем. Оно што је красило вртове Европе, имао је и парк у Каменици. На делу поред Дунава направљени су стакленици за расад квалитетног украсног биља, сазидане коњушнице, део за „паркирање” лађа…
Део тога и данас постоји. Посетиоци највише времена проведу на такозваном Брежуљку ружа. На том, према свему судећи вештачком узвишењу, пажњу привлаче четири висока витка стуба. Округли, озидани од пуне опеке, данас су сведоци далеког времена. Али, то је само део тог скулптуралног простора. Изгледао је другачије. Односно фале му делови.
На врху стубова су четири главе, са античким знамењима. Стручњаци су у незнању, да ли је реч о божанствима или ликовима чланова грофовске породице, којима су придодати антички детаљи…
Данас је та скулпрура позната као „Пет глава”. Четири су ту, у каквом-таквом стању. На врху су стубова. Она пета, баш и није била неке среће. Та, мало погнута глава, лежи у подножју стубова, и као да се стиди што и она није горе.
Парк је простран, просечен асфалтираним стазама. Кажу домаћини да је пун и ноћу, када је лепо време. А да ту у касним сатима буде пријатно, побринули су се надлежни добром идејом. Уместо да по огромном парку развлаче каблове за струју, које ће, дабоме, неко да покраде, подигнути су стубови са сунчаним панелима и сваки пуни једну сијалицу. Парк их је пун . И нико их није однео.
Тамо, ка делу парка, где поглед пуца на Петроварадин, Жежељев мост и Нови Сад, у удолини се брчкају патке. Господин који је стајао на обали рече да их је избројао 27. Лепо мало језеро напаја на својој обали храст лужњак. Предузеће које брине о парку поставило је таблу на којој пише да је храст лужњак сведок подизања овог парка.
Лево, ниже ка Дунаву, поред једне од стаза, самује сфинга. Некада једна од скулптура које су красиле парк данас је без главе. Поред ње, али са леве стране стазе, мало даље, побацани делови скулптура. Време (читај људи) учинило је своје.
Све у круг, па ка излазу, или улазу, где дочекује и испраћа госте дворац. На табли постављеној поред улаза у зграду пише када је грађен, као и да је реконструисан од 1834. до 1836. Његова судбина гласи: Последњи власник дворца из породице Карачоњи био је млађи Гвидов син Еуген у чијем власништву остаје до 1918. године. Шта се и како збило са Еугеном и власништвом није баш разјашњено. Тек наредне године зграда је, као власништво државе, адаптирана и постала је Дом за ратну сирочад. Била је то све до 1927. године када деца више нису примана, а у зграду се уселила Домаћичка школа. Па после десет година Задружна школа, а за време Другог светског рата просторије су биле пуне војске и изгнаника из Хрватске, па после рата – опет школа. И биоскопско платно је у једном тренутку ту било разапето.
Данас је Дворац у привременом власништву ЈВП „Воде Војводине”, а просторије користе Документациони центар „Никола Мирков” и Републички хидрометеоролошки завод.
Текст и фотографије О. Радуловић