Када би носио каубојски шешир, личио би на каквог одметника са Дивљег запада, на мети и банде и шерифа. И без шешира, Лав Дијаз води живот левичарског одметника који је разорачан и филипинским шерифима и многим својим саборцима из времена бунтовне младости који су прешли на „тамну страну“.
Срели смо се у Локарну где је летос премијерно приказао нови филм „Суштинске истине о језеру“, а који је сада и на програму нашег Фестивала ауторског филма. Током протекле две деценије Лав Дијаз (65) је постао један од најзначајнијих стваралаца у светској кинематографији, један од предводника такозваног спорог филма, политичке побуне против угрожавања слобода у његовој домовини и одбијања да ради у оквиру система. То, по њему, захтева превише компромиса који уништавају идеје аутора. Уместо тога, воли да и са најмањим средствима ради онако како њему одговара. А одговара му да има контролу над својим идејама – не само да пише и режира, често и монтира своје филмове, бавећи се и светлом и сценографијом у њима.
Иако у само једном филму уме да помеша различите жанрове, не бежи ни од хорора или мјузикла – гледаоци лако препознају његов рукопис – природа, обични људи, неправда, насиље, теме су у којима уживамо, и он и ми. Најчешће у црно-белој техници.
– Црно-бело је за мене филм, не зато што имам неку теорију о томе, веж зато што сам одрастао на црно-белим филмовима – искрен је Лав Дијаз на почетку нашег разговора у „Зеатру Курсал“ у Локарну.
Дужина није битна
Сећа се свог боравка на фестивалу Кустендорф пре неколико година, у гостима код Емира Кустурице на Мокрој Гори. Ту је држао један час о филму, упознавао нашу земљу и тим поводом каже:
– Емир и ја смо пријатељи иако не делимо исте политичке ставове. Једног дана нас је водио у Босну, у град који је и тамо изградио и причао ми је о својој породици и шта се све дешавало у тој земљи. Зато га и разумем.
Волео би да дође и у Београд, каже режисер. Звали су га више пута са неких фестивала, али увек би се тим позивима испречили уговорени послови које је имао. Наша публика имала је прилику да види неколико његових остварења попут „Сезоне ђавола“, „Успаванке за тужну мистерију“ , „Жене која је отишла“ или „Када таласи нестану“ који је прошле године приказан на Фестивалу ауторског филма.
Дипломирани економиста који је први филм режирао тек са четрдесет година, доживео је муњевит успех на светским фестивалима, од Кана и Берлина до Локарна („Златни леопард“ за „Од онога што је некада било“) и Венеције („Златни лав“ за „Жена која је отишла“).
Сада нам стиже са још једним трочасовним филозофско-детективским епом „Суштинске истине језера“. Кажем му да га у новинарским круговима називају мачо режисером…
– Али, како када су већина мојих главних ликова жене… буни се са осмехом Лав, не чекајући да завршим питање.
Не у том смислу, настављам и објашњавам: “Ствар је у томе што је дужина ваших филмова, изгледа, битна. Сви су веома дуги…“ Дијаз се смеје:
– Али, ја то не радим намерно, већ долази природно. Ја филмове третирам као романе, не пожурујем њихову причу. Имао сам ја филм који је трајао једну минуту. Мој први филм трајао је једанаест сати али неколико следећих су имали дужину прихватљиву за услове студија, око два сата. Није ми се допао тај начин рада, када те условљавају новцем, чак и сарадницима које ти намећу финансијери. Зато сам од тада напустио рад са великим студијима и остао независтан у свом раду.
Иако је у „Таласима“ и „Језеру“ главни јунак исти – полицијски инпектор Ермес Папауран – приче се могу пратити засебно. Инспектора игра стални Дијазов глумац Џон Лојд Круз, иначе велика звезда на Филипинима. Он је успешан и угледан полицајац, али многи не воле његове насилне методе решавања случајева. На Филипинима је председник-диктатор Родриго Дутарте повео немилосрдни рат без правила против нарко-дилера и извео своју земљу из организације Међународног кривичног суда у Хагу како би могао да убија по нахођењу.
У ту ситуацију редитељ је сместио причу филма у којој је инспектор Папауран и сам изгубио своју душу и оставио полицијску значку после свега. Схватио је да је изневерио своје идеале. У „Суштинској истини о језеру“ видимо шта је претходило свему томе – идеалима и разочарању. На почетку пратимо и малу филозофску расправу између Папаурана и његовог колеге који каже: “Наше је да поштујемо наређења, а не законе“! Једноставно решење за прање нечисте савести у свим диктаторским режимима.
Незнање и празна обећања
Као да неправде није довољно сиротињи и обичном народу, Лав Дијаз је завршницу филма зачинио и ерупцијом вулкана Тал чију деструктивну снагу видимо кроз документарне снимке.
– Нисам то смислио унапред – објашњава нам редитељ у разговору за „Илустровану Политику“. – Када се догоди нешто тако необично док снимамо филм, увек се трудим да то забележим. Одмах смо отишли тамо да то забележимо. Али, онда се десила пандемија ковид вируса и сви планови су нам се преокренули. Да не објашњаванм превише, зато се спонтано родила идеја о два филма из трилогије о инспектору Папаурану. Трећи смо управо завршили у Лисабону.
Инспектор Ермес Папуран делује као човек из краја у коме свако од нас живи, прилично уверљив и истинит.
– Када сам био млади новинар, пратио сам црну хронику и доста седео у полицијским станицама где сам упознао много инспектора и полицијских службеника, а Ермес има особине неких људи које сам тада сретао.
Критикујете филипинску власт у својим филмовима која је најчешће ауоритативна. Међутим, када кажете да „уметнике на Филипинима власт доживљава као комунисте које треба убити“, да то није прејака тврдња?
– Није, верујте. На Филипинима је данас ситуација као у Америци педесетих година прошлог века, у време макартизма, када су тамо прогонили и затварали комунисте. Углавном код нас владају милитантни десничари којима су левичари или комунисти лака мета, а најчешће уметнике, политичке активисте из опозиције или староседеоце проглашавају комунистима. Сада имамо малу комунистичку партију која чека на своју револуцију. Ако вас режим прогласи комунистом и без правог основа, испитиваће вас, мучити, можда и убити. Уметнике је лако убити. Мени се то није десило, али има времена. Редитељи попут мене уопште не постоје у филипинском друштву, моју реч тамо нико не чује и за режим ја нисам велики проблем. На жалост, има и десничарских уметника, глумаца, редитеља… неки верују у то што власт ради, неке не занимају други људи већ само свој интерес. Када смо мислили да ће са одласком Дутартеа са власти коначно доћи слобода на Филипине, дошао нам је нови диктатор и то нико други него син некадашњг диктатора Маркоса!
Како је то могуће?
– Могуће је због популизма и незнања. Већина становништва Филипина је испод границе сиромаштва и притом многима недостаје основно образовање па је популистичким вођама лако да их убеде у своје запаљиве говоре празне садржине. Популизам почива на празним обећањима политичара и мањку образовања грађана. Широким масама у сиромаштву и незнању лакше је да се препусте јаким вођама који би да воде државу уместо њих, чак и њихове животе и судбине. Дутерте је био такав, самопрокламовани ослободилац земље из руку трговаца дрогом, а на крају његове владивине резултат је био много убијених људи и нетакнут систем. Ништа није урадио. Масе лако заведу такви говори и уместо празном новчанику окрећу се религији и вођама.
Разочаран у неке колеге
Ваше филмове не приказују на Филипинима?
– Не, али разлог нису забране, већ то што немамо класичне биоскопе за уметничке филмове, само комерцијалне, у тржним центрима. Али, још могу да приказујем своје филмове у студентским и школским центрима, бесплатно, професорима и ученицима, као и у клубовима филмофила, али све је то у смислу бројки безначајно.
Цензуре, значи, нема?
– Како да нема, филипински филм који је прошле године учествовао на фестивалу у Марсеју требало је да буде приказан на отварању највећег филипинског фестивала, али држава води и финансира тај фестивал. Када су челници фестивала схватили да тај филм говори против новог председника Маркоса повукли су га, јер да су га приказали онда наредне године не би добили паре за фестивал. То је цензура. О томе можемо да причамо, али ништа не можемо да урадимо. Моја енергија је потрошена у деценијама борбе против разних диктатора и када смо мислили да је готово са једним, дошао је други, а сада и трећи. Тужно је што су челници тог фестивала некада били активисти и противници диктаторског режима, а сада се проституишу радећи овакве ствари, цензуришући своје колеге. У многим земљама владају кланови, породице, мегаломанијаци. Велико је питање зашто људи то дозвољавају? Што се мене тиче, важно је направити мали корак, а у мом случају то су одговорни филмови.
На Ваше идеале и начин вођења света утицало је и неконвенционално одрастање – усред шуме, међу староседеоцима Филипина?
– Одрастао сам на острву Минданао на југу земље, оно је друго по величини од свих острва од којих се састоје Филипини. Када су после рата и стицања независности власти решиле да модернизују земљу отвориле су то острво и његове забачене делове за људе који би их населили. Моји родитељи су педесетих година дипломирали и добровољно су се пријавили да оду у област Магинданао где већински живе муслимани. Тамо су радили као учитељи са староседелачким племенима, усред прашуме, добили су децу и толико заволели људе и крају да су остали да живе и након предвиђеног периода. Када је мој отац умро, много староседелаца је дошло да му ода почаст што их је ишколовао. Ја сам тамо завршио средњу школу и у то време нисам волео такав живот. Нисмо имали струју, савремена цивилизација је тек стизала, путеви су били лоши и непроходни, змије и комарци свуда око нас, сваки дан смо до школе прелазили реку. Тек касније, када сам одрастао, схватио сам да је то што сам лично живео тежак живот мог народа било дивно и корисно искуство. Разумео сам колико су се моји родтељи жртвовали да би нас подигли у таквом окружењу и то је свакако утицало на мене и мој рад у коме ме воде посвећеност и жртвовање за оно у шта верујем. Филм је, за мене, посвећеност успоменама.
Раздвојена породица
Зашто сте тако касно почели да их снимате?
– Зато што смо били сиромашни! У младости сам био музичар, имао сам групу, али нисмо били добри и од тога нисмо могли да живимо. Нисам имао новца за праве инструменте. Млад сам се оженио и добио децу и морао сам да почнем да зарађујем. У то време већ сам почео да пишем оне полицијске хронике које сам споменуо раније, али и филмске и музичке критике, дијалоге за стрипове, био сам и уредник културе у једним малим новинама и од тога сам зарађивао толико да деца не буду гладна, а жена љута. Повремено сам писао и поеме и сценарија за телевизијске серије. Имао сам срећу да су ме почетком деведестих година једне филипинске новине из Њујорка позвале да пишем за њих. У Њујорку сам провео пет година и почео више да се занимам за филм. Радио сам и као конобар, точио сам бензин на пумпама, све како бих скупио новац за филмске траке и снимао филмове, прилично аматерске.
Шта породица каже за одраслог човека који је и даље у души дете-идеалиста? Хоће ли коначно одрасти?
– Родитељи су увек мислили да ћу постати адвокат. Жена и деца сада живе у Њујорку, имају своје животе. Старија ћерка је сликарка и ради у једној финансијској кући. Средња ћерка је медицинска сестра, а најмлађи син, који није толико млад, још је изгубљен и покушава да се пронађе. Жена ради у америчкој авио-компанији. Видели су колико сам се ја мучио као редитељ и вероватно због тога нико није кренуо тим путем. Разумеју мене, али они не би издржали такав живот. Ја сам на Филипинима и тек повремено одлазим у Њујорк. Тај град није мој дом, одлазим само зато што ми је породица тамо, али то је тужно место за мене. Када сам био новинар и млађи, било је у реду. Имао сам пријатеље, излазио сам, радили смо инсталације, уметничке изведбе, али тога више нема. Моји пријатељи су или мртви или више ништа не раде и када одем у Њујорк само проводим време са својом породицом. И понекад изађем у кинески ресторан.
Идете ли бар у биоскоп?
– Да, то да. Немам никакве предрасуде по питању филмова, гледам све, од глупих и комерцијалних филмова до озбиљних уметничких. Мислим да не постоје лоши филмови, из сваког можете нешто да добијете. Зато волим када ме позову да будем у жирију неког фестивала, то је за мене најбољи посао на свету.
Пише Срђан Јокановић