На Палић је дошао са филмом Улриха Зајдла „Римини“ где игра средовечног певача и жигола Ричија Брава коме се на заласку каријере и путу за нигде десио преокрет у животу. Поново је упознао ћерку коју је напустио осамнаест година раније.
Михаел издашно користи свој громки баритон у филму изводећи европске шлагере за госте хотела у италијанском летовалишту Римини, док му током ноћи стиже бакшиш од постаријих дама жељних страсти. Ричи Браво им испуњава све жеље.
Баш као и у филму, Михаел је био распеван на Палићу. Без перике Ричија Брава он изгледа сасвим другачије – виталнији је, озбиљнији, али воли да запева и да држи чашу у руци, а цигарету у устима. То је већ било довољно да га многи не доживљавају као озбиљног госта. Егзотичности његовог изгледа доприносила су још два ловачка ножа окачена о појас, кожни шешир на глави, нехајно раскопчана кошуља и несигурни ход због повреде мишића на једној нози.
Пљунути Индијана Џонс, рекли би неки, док се глумцу „смеши брк“. Холивудски археолог из филмова Стивена Спилберга био је Михаелу идол у младости. У Европи му говоре да их подсећа на младог Микија Рорка, са којим је пре неколико година снимао један филм. Када оде у Мароко траже му аутограм мислећи да је у питању филмски гладијатор Расел Кроу (од пре две деценије).
Иза кулиса фестивала су многи мислили да је Михаел стално под гасом, па су га пуштали на миру, еуфемистично говорећи. А он, осим што је волео да запева и шармира друштво, волео је да се и осами у својим размишљањима. „Ето, сада знате све о мени“, рекао је на крају подужег званичног и незваничног разговора који смо водили. Поред прича о томе да је до сада већ три пута долазио на Палић (два пута са филмовима Улриха Зајдла, једном приватно, са пријатељима), говорио нам је и о томе да Србију јако воли, не само зато што му се син умало оженио Српкињом (која Михаела и данас зове „тата“), већ нам је открио и шта му се допада код нас:
-Волим те ваше куће на спрат у којима живи више генерација породице, волим вашу гулаш-чорбу, поштујем Новака Ђоковића и Републику Српску, а желео бих да посетим Дрвенград Емира Кустурице, да доживим сабор трубача у Гучи и да играм у филму неког оригиналног српског аутора, макар само за стан и храну.
Текст и фотографије СрђанЈокановић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању