Сунчана и релативно топла јесења недеља у Бечу измамила је мештане и госте на улице, тргове и шеталишта главног града Аустрије. Најпосећенији је Шенбрун, царска летња палата и лавиринт зелених површина брижљиво негованих руком стручњака хортикултуре. Ми смо одлучили да кренемо изван града, да упознамо баштину монденског друштва некадашње Аустроугарске. Идемо у такозвани „Царски летњиковац“ место које је за ту сврху изграђено у 19. столећу и железничком пругом преко Алпа повезано са Бечом.
Након пређених сто километра, по двосмерном аутопуту, стижемо на границу Штајерске и Доње Аустрије у округ Нојнкирхен, одакле се уздижу алпске планине. Пењемо се кривудавим асфалтним путем на хиљаду метара надморске висине и након краће вожње улазимо у место Семеринг, ушушкано у природном богатство флоре и фауне а радом људских руку уврштено у климатску оазу здравља, одмора, разоноде, спорта и дружења у летњим и зимским месецима.
Планински висови заклањају сунчеве зраке, ветар појачава ударе, а температура убрзано пада испод десет степени Целзијусових. Хладно је али ми смо упорни да видимо бајковито место царског племства. По уређеним стазама за пешачење, брзо ходање или шетњу, нема много људи. На једном пропланку поред пута група излетника, топло обучена, окупила се око торте, веселе се славећи нечији рођендан, на необичном месту. Пролазимо поред неколико вила грађених у планинском стилу јединствене лепоте и архитектонског решења.
Семеринг је општина у округу Нојнкирхен у Доњој Аустрији, део је источних Алпи и најближе планинско место за излете Бечлија. Почетак развоја слови у далеку 1854. гдину, након изградње железничке пруге и подизања оригиналног „Судбахнхотела“. Вожња пругом и боравак у хотелу били су најпре привилегија само богатог грађанства.
Аустроугарска царевина, која се средином 19. века простирала све до Милана, била је веома заинтересована да свој главни град повеже са Јадранским морем и својим поседима у Италији. Тај пројекат је био од економске, војне и политичке важности за Царевину која је из Наполеонових ратова и после Бечког конгреса, изашла као промењена држава,
Богата Монархија припремила је све и отпочела израдњу железнице. За планирање и радове на најтежем и најзахтевнијем делу преко Семеринга, што спада у градитељско ремек-дело, заслужан је главни инжењер у држави- Карл Ритер фон Гега, рођен у Венецији. Да би се савладао успон од 459 метара надморске висине до врха превоја и спуст наниже од 271 метра, било је потребно да се изгради 42 километра пруге, 14 тунела, 16 вијадукта, више од 100 камених мостова и пропуста. Градитељи су успели да безбедно савладају нагибе који су достизали и до 28 одсто.
Први део пруге између Беча и врлетног Семеринга изграђен је 1842. године. Даље напредовање кроз Алпе је трајало наредних 12 година, због компликованих земљишних услова у планинском окружењу. Изградња свих деоница пруге окончана је тек 1854. Овим градитељским подвигом повезан је Беч са Љубљаном и Италијом, првенствено Трстом али и са Миланом, 1860. године.
Текст: Новица Пешић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању