Необичан уметнички развој, али пре свега таленат и упоран рад, Лучића су довели до највећих могућих домета и најпрестижнијих оперских сцена у свету. Прославио се, између осталог, и као најпризнатији интерпретатор Вердијевих опера. Само три опере овог славног композитора Лучић није изводио, а разлог томе је што су те три опере веома ретко на репертоару било којег позоришта, такорећи, уопште се не постављају на сцену, иначе би Лучић и њих имао у колекцији, па би комплетирао опус овог композитора. Његова интерпретација „Риголета”, сматра се једном од најимпресивнијих у савременом оперском свету. Упркос томе, нема високо мишљење о савременим поставкама опере, које су, како каже, изгубиле првобитни смисао.
Иако га познају највеће светске оперске сцене, он не заборавља своје прво радно место на железници, коју и данас необично воли, а не заборавља ни родни Зрењанин, као и пријатеље с којима је одрастао и својевремено певао у тамошњем престижном хору „Јосиф Маринковић”.
Након импресивне оперске каријере, Лучић се данас труди да своје знање и искуство пренесе младима као редовни професор на новосадској Академији уметности.
У разговору за „Илустровану Политику“ осврнуо се на своју богату каријеру.
Познат је детаљ из ваше биографије да сте се прво запослили као отправник возова, а онда преко светски признатог зрењанинског хора „Јосиф Маринковић” стигли до највећих светских сцена. Необичан пут до врха?
– Тако је. Почео сам да се бавим певањем у својој четрнаестој, укупно већ 43 године певам. Време проведено у том хору је за мене светиња. То је најлепше време које сам провео и везано је за Зрењанин, за моје другаре, пријатеље с којима сам остао у контакту све ове године. Везано је за најлепше успомене, тако да – то сам рекао већ не знам колико пута, али ћу увек радо да поновим – тај период је најзначајнији у мом животу, најлепши, најсрећнији, и као што сте и сами напоменули – одатле је све почело. Покојни диригент Слободан Бурсаћ је све то иницирао и упутио ме у Београд код своје пријатељице Доротеје Спасић, која је опет била добра пријатељица са Бисерком Цвејић и ето, склопите слику како је све то ишло, а железницу сам исто јако волео. И дан данас волим возове и преферирам возове и ако треба да се одлучим да ли да путујем авионом или возом – онда бирам воз. Отац ме је водио на железничку станицу често. Чак сам као дете са њим боравио на локомотиви, била је то такозвана „парњача”, тако да ми је и то у крви, под кожом. Отишао сам у саобраћајну, железничку школу у Суботици, завршио за отправника возова, па радио тај посао и могу да вам кажем да ми је и то јако лепа успомена. Радио сам то око две године и онда је кренула ова оперска прича.
Широј јавности сте познати као „вердијански баритон”. Од укупно 23 опере колико је Верди написао, ви сте отпевали 20. Може ли се рећи да сте својом интерпретацијом дали неко ново читање овог композитора?
– Не, не може се то рећи. Ја сам се потрудио да то дочарам и отпевам онако како је
Пише Немања Савић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању