Slikar Mihajlo Miša Kravcev: Igra svih čula

Neko te ne može naučiti da slikaš, već moraš da slikaš da bi naučio. Učio sam mnogo i možda naučio da brže od drugih prevazilazim strah. Nas su čitav život učili nekom strahu, da budemo „ziheraši“ i da živimo u okvirima poznatog, da završimo školu, da se udamo i oženimo. Danas znam da je sreća izračunljiva kategorija i da se sastoji od mnogo malih, lepih trenutaka. Zato uvek biram lepotu – kaže naš sagovornik koji priprema veliku retrospektivnu izložbu za jesen

Znam da u današnje vreme zvuči kao naučna fantasti-ka, da slikar koji retko ima izložbe odlično prodaje svoje slike, ali u slučaju Miše Kravceva, to je tako. Misteri-ozna privlačnost njegovih dela je u jednostavnosti. Jednostavnost i jeste najuzbudljiviji vizuelni perfor-mans, a Miša tvrdi da lepota pruža radost onome ko ume da joj se divi. A on sam lepotu stavlja na pijedes-tal. Tamo gde joj je i mesto.– Ljudi dolaze kod mene po prepo-ruci. I moje slike pričaju same za sebe. Uvek kada se nekome dopadne to što sam uradio, poželi da ispriča taj svoj doživljaj nekom svom. Blis-kom i dragom. Da podeli emociju. Jer, u slikarstvu postoje klanovi koji ti kažu šta treba kupiti a šta ne. Kod mene važi veoma jednostavna teorija. Dobra slika je ona koja ti se sviđa. Loša slika je ona koja ti se ne sviđa. I tu je početak i kraj svih pri-ča. U prilog tome, zamislite atmos-feru u sobi u kojoj je Munkov „Krik“ ili Pikasova „Gernika“. Pripadam onim slikarima koji cene i vole le-potu. Volim da komuniciram otvore-no. Ja nisam tipični slikar.

Nastavak pročitajte u broju 3158.