Да је човекова снага највећа онда када невољама гледа храбро у очи, доказ је и животна судбина Кристине Ђорђевић. То је једна од оних прича која се не заборавља дуго након што је прочитана. Преноси се даље, зато што је лекција, пример, узор истрајности и зато што нас подсећа да је сваки дан који дочекамо држећи нечију руку благослов.
Како је ваш живот изгледао пре кобне вечери када сте доживели тешку саобраћајну незгоду?
– Имала сам срећно детињство. Сећам се да смо живели скромно, али се не сећам да ми је икада ишта фалило. Понајмање осмеха на лицу и дечијих радости. На безбрижно и срећно детињство надовезали су се исти такви тинејџерски дани. Успешно завршена средња школа, затим и виша, по занимању сам дипломирани економиста, а онда су уследиле и прве веће животне промене. Запослила сам се у струци, као административни радник. Почела сам да градим свој животни пут. Све то је, наравно, на најлепши начин употпуњено када сам упознала свог супруга. Убрзо се родила и Магдалена, мој најбољи пријатељ, мој човек у малом, мој највећи понос, звезда водиља и неко ко је јако рано на својим малим леђима понео велики терет, али за њу усудила бих се да кажем, лак као перо.
Убрзо након венчања и рођења кћерке, сазнали сте да је ваш супруг болестан. Како сте организовали живот тада?
– Тада је наш заједнички мир нарушила вест о болести супруга. Битку са болешћу изгубили смо само месец дана од тог сазнања, тачније 1. августа 2016. године. Магдалена је своју прву свећицу угасила 14 дана након очеве смрти. У том тренутку безнађа и туге једина светла тачка је била она. Помислила сам да је све што се до тог тренутка десило био врхунац ружних ствари и да горе од тога не може бити. А онда, после само месец дана, задесила ме је нова трагедија.
Све се, још једном драматично преокренуло тог кобног 7. октобра? Да ли сада, седам година касније, можете да реконструишете догађаје?
– Управо тако. Седми октобар 2016. је променио све. Једно наизглед сасвим обично вече код другарице на кафи се претворило у оно што ће ме обележити за цео живот. При повратку кући, тачније у 23:10 часова мој поглед је био на телефону, јер сам се договарала са снајом да нам у повратку купим пицу да заједно вечерамо. Те вечери, ту пицу нисмо појеле и те вечери се ја нисам вратила кући. Поглед на телефон је последње чега се сећам. Друг, који је те вечери возио је након неприлагођене брзине и претицања изгубио је контролу над аутомобилом након чега се аутомобил испревртао више пута и завршио на крову. После вишечасовне борбе ватрогасаца да ме извуку из тотално уништеног аутомобила пребацена сам у чачанску болницу, одакле сам хитно транспортована за Београд јер сам била животно угрожена. У раним јутарњим часовима сам оперисана. Прелом кичме, пробијена плућна марамица, прелом неколико ребара и јак потрес мозка. Мислим да је у том једном дану, уствари, био и почетак и крај моје борбе за живот. Буђење наредног јутра у шок соби је за мене је била моја животна победа. Седам година касније, имам безброј потврда за то, мада нисам много другачије размишљала ни након тог буђења, иако ноге, које сам преко чаршафа додирнула рукама нисам могла ни да померим, ни да осетим. Некако ми је већ тог дана било јасно да ја више нећу моћи да ходам.
Пише: Јована Миловановић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању