За неке гледаоце филм почиње непривлачном сценом паркираних аутомобила испред двоспратне куће у мирној улици, у дубокој ноћи, али гледаоци откривају да тај мрачни и безлични пејзаж сасвим одговара станарима здања испред тог паркинга. Неповерљиви су, крију тајне и фрустрације, прилично су себични, имају новац али не и душу, углавном.
Ту је риђокоса жена са другог спрата (игра је Алба Рорвакер) која усред ноћи сама креће у породилиште да на свет донесе бебу. Син богатог пара (Нани Морети и Маргерита Беј) са трећег спрата, пребрзо улази у улицу у којој живи, обара жену која је прелазила и улеће право у приземље зграде где живе Лучио и Сара. Док они са ужасом гледају хаос у њиховом дому, моле старији пар из комшилука да им причува малу ћерку. То ће бити почетак још једне драме.
Невероватне ствари ће се десити док јунаци филма беже од својих страхова, свако на свој начин. Уживање је гледати себе на екрану, јер у сваком од ових ликова има понешто од нас самих.
Ђовани Нани Морети (69) је рођен у Риму где је провео цео живот. Добио је све значајније награде на фестивалима – у Венецији („Слатки снови“, 1981), Берлину („Миса је завршена“, 1986) и Кану („Синовљева соба“, 2001). Као дете потекло из професорке породице одмалена је развио љубав према филму и ватерполу, али је превагнула уметност. Готово сви његови филмови након „Драги дневниче“, са којим се прославио, приказивани су и код нас, а више пута је током протеклих деценија давао интервјуе за „Илустровану Политику“. У бурна времена показивао је јавно своја левичарска уверења, посебно када је пре тридесетак година организовао уличне протесте против Силвија Берлусконија коме је посветио и свој филм „Кајман“.
Расположен, неоптерећен мишљењем критичара (који га већим делом воле и поштују), Морети почиње да „интервјуише“ мене. Пита који ми се филм у досадашњем току фестивала највише допао, колико филмова дневно успем да видим и када добије одговор „од три до пет“, он застане и каже: „Ви сте херој“! Лепо, није лоше бити (нечији) херој. Уз помоћ Нанијевог преводиоца за италијански језик почињемо разговор.
Шта вам се допало у књизи израелског писца Ешкола Нева и зашто сте толико изменили начин приповедања?
– Генерално споро читам, али у овом случају нисам могао да прекинем окретање страница, јер сам схватио да говори о људима и стварима у животу о којима сам и ја хтео да причам: кривица, правда, одговорност родитеља, патња, крхкост односа међу људима… Структура књиге не би држала воду као филм. Три различите приче о три породице које живе у истој кући, али им се путеви никада не укрсте. Тако је у књизи. Одлучио сам да их ја укрстим. У књизи је у свакој причи увек била једна особа која прича са свима другима. У првој, човек који се плаши да му је ћерка силована то исповеда човеку у бару. У другој, жена која је убеђена да је полудела о томе говори најбољој пријатељици, а у трећој, жена судија разговара са покојним мужем остављајући поруке његовој телефонској секретарици. Ми смо не само измешали њихове судбине већ показали и последице онога што чине. Надам се да ће публика да воли јунаке филма иако је то тешко.У сваком од њих има по део мене.
Пише Срђан Јокановић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању