Занимљива је животна прича Светозара–Кике Поповића рођеног 12. септембра 1902. у Крагујевцу. Деда му је био свештеник, отац официр, ђак чувене француске војне школе „Сан Сир“. Детињство у грађанској породици у том времену било је лагодно, све до почетка Првог светског рата. Тада су и српски гимназијалци морали да узму пушке у руке, међу њима се нашао и четрнаестогодишњи Кика, а пут у спасење је водио преко албанских гудура. – Чим смо се мало опоравили после вишемесечног пешачења и лутања, успели смо да отпловимо за Француску. Пожелео сам да будем поморац јер та професија има фину романтику, али после првог рибања палубе све ми се смучило. Некако сам стигао у Рим да тамо наставим школовање и играм фудбал. По завршетку рата вратили смо се у домовину и морали да полажемо неке испите да би нам и званично била призната велика матура. Потом сам уписао правни факултет, али га нисам завршио. Фудбал и женидба били су пречи – присећао се и у позним годинама ових не баш лепих детаља.
Наставак можете прочитати у броју 3089.