Tajne manastira Rajinovac

Mnogo je namernika koji posećuju ovu svetinju u Begaljici pored Grocke. Jedni da se dive arhitekturi i živopisu, drugi da se pomole pred čudotvornom ikonom, i da zaite svete vode, treći da prepešače dva kilometra kao što je to činio patrijarh Pavle, a neko da vidi mesto koje je čuveni Gordan Mihić odabrao za svoje poslednje počivalište

Na nevelikoj betoniranoj zaravni van manastirske kapije parkirana dva automobila. Na jednom otvore-na peta vrata, unutra desetak plastičnih flaša od pet litara. Milan, kako se predstavi, meštanin sela Begaljice, uze dva bidona, pa se niz nekoliko stepenika spusti do natkrivene česme. Stavi jedan balon ispod jedne od dve lule, drugi pored betonskog korita, pa sede na ivicu ograđenog prostora. – Hladna je i pitka, a kažu i da pomaže, da ima neke moći– reče vadeći iz kutije cigaretu. – A vi, kojim ste dobrom ovde? Ili zbog kog problema? A, novinar. E, ima šta da se piše o ovom našem manastiru. Poznat je i kao spomenik, ali i po tome da ovde mnogi dolaze po pomoć. I znani i neznani. Pa čuli ste sigurno da je polovinom avgusta ovde sahranjen naš scenarista Gordan Mihić. Otac Stefan mi je rekao da je to bila poslednja Mihićeva želja i da je sahranjen samo u krugu porodice i nekoliko prijatelja. Curka voda iz lule, bliži se grliću, a Milan sprema da poturi drugi bidon. Iznad lule dve table. Bele, mermerne. Obaveštavaju namernika da je česmu obnovio patrijarh Ger-man, 1959, a 2009. današnji joj izgled „darivaše Borkina deca”. Iznad je u mozaiku predstava Bogorodice sa Hristom. Ta vodena žica, vele u manastiru, teče ispod crkve, blagodetna je i zato mnogi dolaze i toče. Kroz kapiju se ulazi u strmo dvorište. Levo je groblje. Okolo stabla jabuke. Popadale, crvene se i lako primećuju u zelenoj travi. U ograđenom prostoru sveža humka sa krstom na kojem piše da tu počiva Gordan Mihić.

Nastavak pročitajte u broju 3170.