Цењена и препознатљива, пре свега као одлична џез певачица, мада се она сама опире тако једнозначном сврставању у жанрове, Тања Јовићевић је на музичкој сцени скоро четири деценије. Као врло млада, већ са 15 година, запловила је у немирне музичке воде, најпре као вокални солиста групе „Октобар 1864”. То јој је на неки начин била и школа и смерница за будући самостални рад. Наравно, била је то и препорука, јер њена особена боја гласа и непрестано усавршавање на том плану, довели су је то тога да буде врло тражена као пратећи студијски вокал.
Сарађивала је с најцењенијим овдашњим ауторима џез и рок музике. Данас често наступа по клубовима изводећи разноврстан програм, где су уз пикове Тањине каријере присутне и нумере из најзначајнијх блуз, џез и рок стандарда.
У времену данашње опште хајке на ријалити програме, она објашњава и аспекте свог својевременог појављивања у овом ТВ формату, наводећи да у принципу није опортуниста и да никад није за опцију „против”, већ само за опцију „за”.
Кад човек чита оно што су својевремено писали Бубиша Симић или Миша Блам о џез музици у Србији и Југославији, видимо да је та врста музике увек била некомерцијална и не баш широко прихваћена. Упркос томе, ви сте се определили баш за ту врсту?
– Нисам се ја определила. Мени је Господ дао таленат и дар који сам препознала у себи и једноставно сам наставила тим путем. Није џез моје опредељење. Мој жанр је, ако ћемо искрено, заправо свака музика која има везе са енергијом и са истином и која није оно што је данас овде заступљено. Да ли је то комерцијално или није – не знам, али то је мој живот: од џеза, соула, фанка, па и рокенрола, до неких нових момената који се сад стварају. Праве се нове песме па ћемо да видимо како ћемо их назвати.
Врло рано сте ушли у свет професионалне музике са групом „Октобар 1864“, имали сте тада 15 година?
– Да, имала сам 15 година. Интересантно је да је први јавни наступ био у Дому омладине и био је то џез наступ. Ту је био и Миша Блам, Саша Радојчић, Едуард Сађил, Лала Ковачев… тако да сам ја са петнаест година ушла у џез, али на свој начин. Ја никад нисам била школовани џез музичар, али кад идете срцем онда вам се отворе путеви. Кад пронађете неки свој израз, онда и останете ту.
Да ли је тачно да сте деведесетих и у првој деценији двехиљадитих, певале на носачима звука уместо неких певачица које су тада само отварале уста?
– Нисам, не! Ја сам урадила само један пројекат за групу „Моделс” и моје име је записано, с тим што је то требало да буде њихов рекламни материјал. Али, радила сам пријатељима пратеће вокале – од Бајаге, до Ђулета Ван Гога и „Екатерине Велике“.
Кад сте споменули „Екатарину Велику“, сматрате ли да ће њихова музичка заоставштина бити предмет увек нових тумачења и обрађивања или је тај њихов опус релативно заокружен и исцрпљен као инспирација за генерације које долазе?
– Ми који стварамо музику, правимо песме, пишемо текстове, ми не размишљамо о томе. Размишљамо о томе да је то једно опште добро, а начин на који су људи реаговали на „Екатарину“ је био потпуно природан, зато што је то била добра музика и интересантни текстови. Касније се испоставило да је то све имало једну визионарску црту, јер Милан (Младеновић) је био такав лик, али читав тај талас, један лепи талас осамдесетих година је носио само искреност. Скоро сам била у Сарајеву и рекла сам да људи који су били испред нас нису наши фанови – то је била наша екипа. Не публика, него је то наша екипа. Дакле, ми смо живели потпуно идентичне животе. Идентификовали смо се једни с другима, зато су људи волели те бендове. Нису они нас ковали у звезде као неке рок старове. Једноставно, ми смо били пријатељи, а музика, стваралаштво „Екатарине“ је нешто што је и у оно време имало специфичан печат, а камоли сад. Ја знам да је то све имало смисла, чим се и данас слушају и њихове и наше песме, и песме људи који су то радили из најисправнијих могућих мотива. Тако да не остављамо то времену – остављамо људима. Једнима да открију то, а другима да не забораве.
Сведоци смо опште хајке на ријалити програме. Ви сте својевремено били учесник, па можете да опишете тај програм изнутра, то јест с друге стране екрана?
Пише Немања Савић