Trgovina ljudima: ropstva ima i u 21.veku

Prema podacima Ujedinjenih nacija, godišnje sedamsto hiljada osoba postane žrtva surove eksploatacije koja ima stotinu lica. Među najpodložnijima riziku da upadnu u kandže kriminalaca koji ne poznaju državne granice, jesu izbeglice i migranti, posebno deca. Srbija se bori da taj rizik smanji, a žrtvama pomogne da se oslobode trauma i započnu novi život

Kroz takozvanu „Balkansku rutu nade“, na čijoj se trasi nalazi i Srbija, od maja 2015. do danas, prošlo je više od milion izbeglica i migranata. – U našem pokušaju da pređemo Grčku bilo je više od osamdeset ljudi u gumenom čamcu. Kada smo rekli krijumčaru da ne želimo tako da putujemo, uperio je pištolj u nas i pretio da će nas ubiti. Imali smo izbor između smrti na moru i umiranja od ruke krijumčara – ispričao je Kamal, iz Avganistana, za humanitarnu organizaciju „Spasimo decu“ (Save the Childern), koji je pre četiri godine u Srbiju doputovao sa trudnom suprugom i trogodišnjim bliznakinjama Patrom i Atifom.

Devojka K., iz jedne afričke države (pune podatke o osobama ne objavljujemo zbog njihove bezbednosti), uputila se u Hrvatsku, na školovanje. „Predusretljivi“ ljudi iz njene zemlje, za pozamašnu sumu novca, dali su joj i pismo obrazovne ustanove da je primljena. Sletela je na aerodrom u Zagrebu. Sama. Policijsku i carinsku kontrolu prošla je bez problema. A onda je nastao pakao.

– Na aerodromu me policija nije pitala zašto, s obzirom na to da sam bila maloletna, putujem sama. A trebalo je i to i mnoga druga pitanja da mi postave. Da jesu, ne bih doživela sve te grozote. Samo ja znam kroz šta sam prošla dok nisam stigla u Srbiju. Nisam ni znala kad sam prešla granicu između Hrvatske i Srbije. Ljudi iz Visokog komesarijata za izbeglice Ujedinjenih nacija (UNHCR) koji su me ovde prihvatili, rekli su mi da ću u Srbiji dobiti sve što mi je potrebno. Tako je i bilo – kaže. U Srbiji je ustanovljeno da je K. žrtva trgovine ljudima. Još ima traume, noćne more, pati od depresije. Dobila je azil na pet godina. – Želela bih da sve grozno što mi se desilo zaboravim. Ali moja, kao i sreća ostalih izbeglica, je – „na čekanju“. Ovde se osećam primljenom, usvojenom, a želela bih da se osećam prihvaćenom. Da dobijem posao, da zarađujem za život, a ne da tražim pomoć. Da mi niko ne nabacuje na nos da sam izbeglica.

Nastavak pročitajte u broju 3148.