Да у тај чин укључи и миротворство, утицала је и Берта фон Сутнер, његова бивша секретарица, велики пацифиста и борац за женска права. Нобел је у својој опоруци навео „да се награди онај који је у претходној години највише или најбоље учинио на братимљењу народа, смањивању армија и утицао на организовање мировних конгреса и тиме био од највеће користи човечанству“.
Награде у покрету за мир се сваке године додељују у Ослу, главном граду Норвешке, десетог децембра, на дан смрти Алфреда Нобела у Градској већници. Награде уручује председник Нобеловог комитета, а у присуству норвешког краља.
За избор лауреата и додељивање награде, по опоруци, надлежан је Норвешки парламент. Парламент бира петочлану комисију- Нобелов комитет. Претпоставља се да је разлог укључивања Норвешке у Нобелово завештање везано за чињеницу да су у време писања тестамента Шведска и Норвешка биле у Унији, под влашћу шведског краља. Шведска је водила спољну политику, а Норвешка унутрашњу. Нобел је вероватно мислио да ће Норвешки парламент бити мање изложен манипулацијама власти. Чланови Комитета се бирају на шест година, а могућ је и реизбор. По потреби се Комитет проширује стручним саветницима са истим правима као и чланови. На избор чланова Комитета утиче и политички састав парламента. После доделе Нобелове награде за мир немачком публицисти Карлу фон Осијецком 1938, док је он био у нацистичком затвору, Немци су забранили својим држављанима да приме Нобелове награде, а норвешкој влади замерили и сматрали то непријатељским актом према Немачкој. Бојећи се немачке одмазде, норвешки парламент је донео одлуку да се у Нобелов комитет не могу бирати чланови парламента, па чак ни председници државних институција. Назив Комитета „Нобелов комитет норвешког парламента“ промењен је у „Норвешки Нобелов комитет“.
Право да номинују имају сви чланови Комитета и саветници, претходни добитници ове награде, представници раније награђених организација, чланови владе и парламента, председници суверених држава, судије Међународног суда, професори друштвених наука, историје, филозофије, права, теологије, ректори универзитета и директори института за истраживање мира и сличних организација. Могу да се номинују и особе и организације које учествују у прцесима који су у току. То је и један од разлога да се касније неке од тих награда оспоравају, јер процес на крају не успе. Такав случај се догодио 1973, када су награду добили преговарач са стране САД Хенри Кисинџер и представник Вијетнама Ле Дук То. Преговори нису успели, па је Ле Дук То одбио да прими награду. Оправдани су били и приговори на преурањену награду Бараку Обами, коју је добио 2009, када је тек месец дана био на челу САД. Награду је добио и Јасер Арафат, за кога се сматра да никад ништа није урадио за успостављање мира. Примедбе нису мимоишле ни многе друге политичаре. Симона Переза, Михаила Горбачова, Џими Картера. Пошто су одлуке Комитета коначне, чланови Комитета не реагују на примедбе и коментаре.
Пише Мирјана Цвекић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању