Прво – филм Халкафта Мустафе „Скривање Садама Хусеина“ је одличан документарац у коме Ала Намук говори своју исповест, али има и аутентичних телевизијских снимака и реконструкције неких дешавања у играној форми. Филм се гледа без даха, али и ужива у маштовитости режије и монтаже.
Друго – јунак филма је особа под посебним мерама две деценије након дешавања о којима се говори. Иако је сада пристао да говори за неколико медија из света, све је то повуци-потегни јер он све што говори чини у присуству свог адвоката и преко преводиоца. О политици не прича, као ни о стварима које би могле да открију нешто више о његовом садашњем животу. Иако новинари међу собом говоре да је његова породица први пут дошла у контакт са Садамовом још 1959. године, он то пориче. Обојица су из истог региона Ирака (амерички обавештајци су правилно закључили да треба Садама да траже међу његовима, у крају из кога је поникао). Прича се и да је Ала био неко време Садамов шофер. Пориче. Говори се да га је Садам изабрао за чувара зато што се знало да је Ала био најбољи ловац у свом селу, да је знао све технике заметања и откривања трагова. Пориче. Не открива где данас живи и чиме се бави, па ни податак до кога смо дошли – да са четворицом браће води ресторан на обали реке који је отворио након што је годинама таскирао и скупљао новац за свој бизнис.
Ипак, он је пријатан човек, одевен у традиционалну арапску ношњу, који зна понешто од енглеског језика, али то се само наслућује. Радо се сликао са свима који су га замолили, а када је чуо да сам из Србије, изненадио ме је жељом да се он слика са мном, његовим мобилним телефоном? Сећа се америчког бомбардовања Југославије и Србије, све је пратио у то време и сматра да су наше две земље страдале на сличан начин од истог „непријатеља“.
Да не дужимо, ево његове филмске исповести и интервјуа који смо водили у Саудијској Арабији.
Кад председник усне сан
Отац ми је дао име Ала. Живели смо од земље. Научио ме је да пецам рибу, да ловим и како да се маскирам кад идем у лов.
Гледали смо вести на телевизији и видели када су Американци ушли у Багдад. Сви смо били уплашени. Неколико дана касније Каис, један од моје браће који живи неколико стотина метара од нас, дотрчао је у нашу кућу и упао у собу где сам спавао, унезверен и уплашен. Каже: „Имамо госта“. Када сам ушао у његово двориште видео сам три цивила са оружјем. Питао сам брата ко су они, а он ми је одговорио да одем на спрат и све ћу схватити. Тамо је седео наш председник. Руковали смо се, изљубили и онда ме пита да ли знам ко је он? Заплакао сам. У том тренутку га је тражило 150 хиљада америчких војника. Питао ме је да ли могу да му нађем смештај код мене за једну ноћ? Испоставиће се да ће ми гост бити 235 дана.
Отишли смо до обале реке Тигар, мало даље од нашег села. Брат и ја смо отишли први, нашли место у густишу, однео сам душек и направио му кревет испод једног дрвета. Казао ми је како је сањао да треба да иде код те и те породице у то и то село и да ће му они помоћи. Одмах је заспао. Питао сам се како неко може тако брзо да заспи, посебно у ситуацији у којој је он био? Стајао сам стотинак метара даље, чувао стражу и нисам могао да верујем шта се дешава. Устао је у шест ујутру и отишао у братовљеву кућу да доручкује.
Свакаква питања су ми се мотала по глави. Шта ако Американци сазнају да је код мене, шта ако се председнику није допало моје гостопримство… Брат је сутрадан дошао код мене и рекао да ће се председник вратити. Нисам знао шта председник мисли. У арапском свету госте не питамо колико планирају да остану. Американци су већ били у граду. Како да га изведем из моје куће до малог сеоског имања које имамо нешто даље? Постојао је само један мост преко реке који је водио ван града. Убацио сам га у кола и кренуо ка америчким контролама. Ставио је традиционалну мараму, наочаре за сунце, и рекао сам му да се прави да је болестан. Срце је почело јако да ми лупа када смо стигли до контролне тачке. Погледали су нас и пустили. Коначно смо прешли реку Тигар. Стигли смо до једног шумарка, изашли и он ме је позвао да седнем поред њега. Рекао ми је да је он темпирана бомба у овом тренутку и да ћемо, ако он експлодира, и ја и цела моја породица одлетети у ваздух. Нисам имао избора.
Американци су по граду хапсили Садамове телохранитеље, прикупљали све могуће информације. Највише их је било у великом граду Тикриту. Наше мало место Алдор, педесетак километара даље, било је ван сваке сумње. Само је седморо људи знало ко је мој гост, неки његови телохранитељи и нека моја браћа.
Замало да запуца на Американце
Председник је много седео сам, понешто би записивао и тако десет дана. Онда смо одлучили да се вратимо. Река је пресушила чамцем се није могло, у кориту је било блато. Рекао сам му да ми се попне на леђа. Није било лако. Насмејао се када смо стигли до обале. У том тренутку смо чули моторна возила америчке патроле и сакрили се у жбуње поред пута. Били су на десет метара од нас. Чим је видео Американце инстинктивно је подигао своју пушку и у последњем тренутку сам га спречио да пуца. Сматрао је херојством да погине у борби против Американаца. Био је љут због мог мешања, а ја уплашен. Испред мене је била митска личност ирачког народа која сваког гледа у очи и тачно зна шта мисли, али ти никад не знаш када ће он да потегне пушку.
Нико нам није говорио да је био диктатор који је убијао Курде хемијским оружјем. Имали смо један телевизијски канал и на њему су за председника говорили да је савршен. Живео је у луксузним палатама, а сада у малој кући сиромашног сељака. Осећао сам да му је недостајао такав живот. Ни он није могао да предвиди будућност. Размишљао сам и ја, о својој породици. Од већине рођака сам морао да кријем моју тајну. Американци су сигурно сумњали, јер су једног дана претражили и моју кућу у селу.
Одлучио сам да у дворишту мог сеоског имања, које се налази са друге стране реке, и где се постоји једна соба са малом кухињом, направим рупу у земљи где бих у случају потребе могао да сакријем председника. Одлучио сам да копам одмах поред капије, чим се уђе у двориште. Отвор сам копао у облику слова Т да се лакше уђе и изађе. Са пијуком и лопатом кренуо сам да правим нову кућу за председника, од цигле и дрвета, без иједног комада метала који би се открио детекторима. Убацио сам и пластичну цев за довод ваздуха. Мислио сам на разне детаље. На отвор од рупе ставио сам велике жардињере од стиропора са земљом и засађеним цвећем. После три дана било је готово.
Пробали смо, председник и ја смо ушли унутра и седели десетак минута. Све је функционисало, као и доток ваздуха. Онда сам од Садама Хусеина направио сељака, набавио му неколико кокошака и оваца, опремио малу кухињицу, да све изгледа као да ту живи неки сиромашни сељак.
Садамов рођак Ибрахим је био бивши обавештајац и знао је све о токовима новца за време његове владавине. Он му је сада био веза са спољним светом. Често је долазио и седели би и дуго разговарали о политици. Крајем јуна стижу добре вести: покрет отпора у Ираку јача, Ибрахим окупља војску, али већ почетком јула почиње пакао. Американци расписују награду од 25 милиона долара за траг који води до Садама и по петнаест за његове синове, такође у бекству. Тих 25 милиона је све променило.
Синови долазе у посету
Ирак је постао пакао за нас. Једног дана Американци су кренули ка нама. Убацио сам Садама у рупу и покрио је цвећем. Војнике који су дошли понудио сам пепси колом и предложио им да остану на вечери. Отишли су, а председник је изашао из рупе. После се смејао. Онда је дошао седми јули. Рекао ми је да закољем овцу и спремим вечеру. Има важне госте. У посету му долазе синови које није видео пола године. Довео их је Ибрахим. Сви су плакали. Нису могли да верују да њихов отац сада тако живи. За вечером су причали о отпору Американцима. Председник је био видно тужан када су одлазили. Рекао ми је да не верује да ће их икада више видети. Две недеље касније сам на телевизији видео да су Удај и Хусај убијени у једној рацији америчке војске. Нисам знао како да то саопштим Садаму. Вратио сам се на фарму, али њега није било тамо. Браћа су ми рекла да га је Ибрахим негде одвео. Коначно сам могао да се вратим својој жени и троје деце, четврто је било на путу. Породица је знала да имам неког госта на имању али не и кога. Док сам гледао моју децу, размишљао сам колико сам њих довео у опасност због онога што радим.
После пет дана Садам се вратио. Загрлили смо се, изјавио сам му саучешће. Плакао је. И ја са њим. Једино ми је рекао: “Сада си ти мој једини син“! Неколико пута је одлазио код својих рођака за које се надао да ће му помоћи у овој ситуацији, али нико није желео да га прими у своју кућу. Знао је да нико у Ираку сада не жели да ризикује свој живот због њега. После смрти синова туговао је три дана, био скрхан и онда одлучио да, ипак, остане код мене. Дошао је на идеју да га тонски снимим како говори, да покаже Американцима да је жив и здрав.
Мислили смо на све како не би ни по звуку ни по слици могло да се установи где је снимак настао. Донели смо касете са звуцима из других крајева и пустили их у соби где смо снимали председника како би Американце то одвело на криви траг. После првог говора, покрет отпора опет је ојачао, било је неколико великих битака, а Американци су постали још упорнији у покушајима да га нађу. Ловили су га свуда по Ираку, превртали магацине, подруме, људима упадали у куће кад им се прохте.
Предложио сам му да променимо скровиште. Отишли смо у планине где је у то доба, август је био, јако вруће. Тамо је тешко преживети. То нас је још више зближило. Питао сам га шта Американци хоће од Ирака? Одговорио је: “Нафту, а за оружје за масовно уништење знају да га немамо“. Садаму је притисак варирао. После две недеље вратили смо се на имање. Купио сам апарат за мерење притиска и свакодневно му га контролисао. Шишао сам га, бријао и бринуо се о њему. Направио сам му каду са водом испод једног дрвета да може да се купа. Једном је затражио да му трљам леђа док седи у води. После је рекао да седнем на његово место а он ће мени да истрља леђа. Хтео је да ми узврати услугу. Био сам му све на свету. Поново је почео да пуши, али је био задовољан због неких добрих вести које је чуо.
Како да му нађем жену?
Донео сам му новине у којима је била штампана и потерница за њим. Питао ме је хоћу ли га изадати? Одговорио сам му да чекам да цена још мало порасте. Све што сам радио за њега било је превише за мене: био сам му друг, фризер, кувар, лекар, телохранитељ, шеф послова, без мене ништа није могао, размишљао сам да му нађем жену, али како наћи жену за човека кога јури сто педесет хиљада америчких војника?
Позвали смо Ибрахима. Седели су у кућици и планирали отпор окупаторима. Садам је све време писао писма. Ирачани су почели да увиђају да им Американци нису донели ништа добро, људима је прекипело и почели су свуда да пуцају на америчке војнике који више нису смели да изађу на улицу без тенкова. Било је све више убистава цивила, бес је кључао у народу, а у октобру је мало недостајало да Американци капитулирају ако се такав след догађаја настави. Почели су да исплаћују обећане награде за трагове до Садама. Тражили су га као луди. Уништавали су људима куће, тукли их и мучили. Ухватили су једног од Ибрахимове браће, и њега су мучили. Долазили су до тих људи прегледајући снимке са Садамом пре инвазије и тражили су све особе са тих снимака. На последњем снимку пре пада, у Садамовом друштву био је Ибрахим, у крупном плану. Било је питање времена када ће доћи по њега.
Заменили смо га као везу. Није више долазио. Новембар је стигао. Кише су честе у то доба, кућица је прашњава, зими није лако ту живети. Средином месеца долази Ибрахим и доноси неко писмо за Садама. После пар минута чујем како се свађају, први пут чујем како вичу. Први пут је Садам био видно забринут. Ибрахим излази бесан, даје ми писмо и каже: „Натерај га да потпише, са тобом ће хтети да разговара“. Кажем му да ја не знам ништа о политици. Садам је бесан спалио писмо. Каже: „Тражили су да предам Ирак Американцима, али то не могу да урадим, радије ћу да погинем“. Много се тога тада променило. Увек је био нервозан, љут, сам. Пустио је браду. Мало смо причали. Замолио ме је да му нађем ново склониште. Већ је била средина децембра.
Много Американаца је у близини, хеликоптерима надлећу цео крај. Једног дана сам отишао у посету породици, син ми је био у болници. Видео сам га на пет минута. Увече сам се вратио на имање. Председник је викао на мене. Рекао сам му да нисам спавао осам месеци, да сам увек могао да погинем помажући њему, али да сам и ја људско биће. Извинио ми се. Припремио ми је вечеру у знак извињења. Усред вечере видео сам неке сателите на небу изнад нас. Мој брат дотрчава и улази у двориште, каже да су џипови свуда около, да смо опкољени. Упали су убрзо са ласерима у двориште, почели да вичу на енглеском. Ставили су ми лисице, поцепали одећу, бацили на земљу и чуо сам како некога питају где је та рупа. Неко нас је издао.
Ибрахим је издао
Говорио сам да ништа не знам, ми смо обични сељаци. Ставили су ми црну кесу на главу. И викали. Губио сам свест. Рекао сам им да ћу их одвести до рупе. Повео сам их у шуму и показао на бункер који је тамо постојао деценијама. Рекао сам им да код нас рупа значи бункер. Опет су ме тукли. Довели су два пса који су ме гризли. Они су говорили да знају да имам рупу у којој се крије Садам и мени је било јасно да све знају, осим где је рупа. Био сам окренут леђима рупи, али сам чуо да доводе некога, окренуо сам се и видео Ибрахима. Тада сам знао да је свему крај. Војници су сада право отишли до жардињере са цвећем које је било увенуло, због зиме, подигли је и нашли рупу. Викали су „Садаме!“ преко преводиоца. Одоздо сам чуо глас: “Ја сам Садам“, после чега су унутра бацили димну бомбу. Председник није могао да дише. Гушио се док су га извлачили напоље.
Док ово прича, Ала Намук плаче и брише зној са главе. Видимо снимке весеља у Вашингтону где се директно преносе дешавања у Ираку. Већ познати снимци како лекари Садаму прегледају зубе и уши, да потврде да је то заиста он. Онда снимци из затвора Абу Граиб где су одвели Алу и његовог брата Каиса. Мучење затвореника и иживљавање чувара над њима. И данас, у Џеди, тешко му је да говори о свему томе. Две године му је требало да се опорави од тог мучења.
Зато што су ме тукли по глави изгубио сам вид на једном оку. У младости сам имао снажно тело, али после боравка у Абу Граибу више никада нисам био исти. Тамо су нас држали 24 сата у мраку, у ћелију су нам просипали воду да би увек била влажна, тукли су нас стално, пуштали су псе да нас уједају, скидали су нас голе, пуштали без престанка гласну рок музику да нас излуде, понижавали на сваки начин. Онда сам дао изјаву медијима шта нам раде и настао је међународни скандал. Рекли су ми да више ништа не говорим и да ће све да нас преместе у друге делове затворе где нас више неће мучити. Тамо су ме држали још два месеца и онда се извинили и пустили ме. Од њиховог извињења ја немам ништа. Зато сам сада добио правни тим који ће поднети тужбу против САД.
Још откако сам пуштен из затвора Абу Граиб западни медији су хтели да им све испричам, а ја сам их све одбијао, укључујући и „Вашингтон Пост“. То није сметало ни тим медијима, ни друштвеним мрежама, да објављују нетачне информације и лажне приче. Зато сам, када је Халкафт био толико упоран, а и мој земљак, и искрен и поштен човек, делује достојанствено, као вођа, одлучио да њему кажем истину. Ја нисам издајник, а то није ни мој брат Каис и нећу никоме дозволити да моје наследнике називају децом издајника.
Било ми је тешко када сам први пут видео филм. Све је моја прича, мој живот, моја сећања. Они су написали оно што сам им ја рекао да напишу и све су испоштовали. Много успомена ми се вратило, време када сам сина видео тек када сам изашао из тавора, а он имао седам месеци. Много је тога, али бих желео да то задржим за себе.
Да ли бих опет примио таквог госта у свој дом? Свакако! Наравно да је то био шок за све нас када смо касније видели шта се говори о председнику. За Ирачане је Садам био велики вођа, неуништив, никада нисмо помислили да би овакве ствари могле да се догоде Ираку или нашем председнику. Али, какав год да је по некима он био, исламска традиција и арапски закони обавезују да са поштовањем примите сваког госта и да га никада не питате колико ће да остане код вас, без обзира на религију или његов статус у друштву. Посебно не можете да одбијете некога ко је у смртној опасности и тражи помоћ од вас.
Рупа постоји и данас, али је затрпана, а кућицу на имању је уништила Исламска држава. А ја, трудим се да живим свој живот како најбоље могу. Имам педесет и две године и сада највише уживам када сам окружен децом и унуцима.
Антрфиле 1
ПРЕДСЕДНИК САДАМ ХУСЕИН
Одбили му последњу жељу
Садам Хусеин је био председник Ирака од 1979. до 2003. године. Владао је апсолутистички, уз помоћ своје породице и пријатеља. Опозицију је уништио, одобрио је законе који су дозвољавали да се ратним дезертерима секу уши, шпијунима језик, да се кријумчари драгоцености и девиза осуде на смрт, а проституткама одсече глава. Био је суров према Курдима који су тражили аутономију, а против њих је користио и хемијско оружје. Ипак, страх којим је владао, држао је ту велику земљу на окупу. Међутим, оно за шта су га америчке власти оптуживале – поседовања оружја за масовно уништење и везе са терористичком организацијом Ал Каида – није било тачно. Испоставило се да су оптужбе због којих је амерички председник Џорџ Буш Млађи покренуо инвазију на Ирак биле намерно лажно створене како би дале повод САД и Великој Британији да окупирају Ирак.
Када је Садам ухваћен и изведен пред амерички окупациони суд крајем 2005. године, и даље је био непоколебљив у својим уверењима. „Ја сам председник Ирака и овај суд је нелегалан“, казао је на почетку своје одбране. Није му помогло. Осуђен је на смрт. Последња жеља била му је да га стрељају, а не обесе, јер је он био официр с којим треба да се поступа у складу са тим. Американци су га обесили у његовом Багдаду 30. децембра 2006. године. Његова два сина Удаја и Кусаја, заједно са унуком Мустафом, убили су амерички војници током потраге за Садамом. После Садамове смрти његове три ћерке са децом добиле су азил у Јордану. Где се налазе његове три супруге није познато, али се претпоставља да је једна у Либану, друга у Катару, а трећу медији још нису пронашли.
Антрфиле 2
РЕЖИСЕР ХАЛКАФТ МУСТАФА
Снимао 12 година у тајности
Рођен је 1985. у селу Сулејмани на северу Ирака где претежно живе Курди. Са породицом се 2000. преселио у Норвешку где је завршио школе, добио држављанство и створио породицу. Дипломирао је на Нордијском институту за позориште и филм, а углед је стекао са документарцем „Црвено срце“ (2011) и првим играним филмом „Ел Класико“ (2015). У документарцу прати судбину тинејџерке која сазнаје да отац жели да је трампи за своју нову жену и због тога са дечком, кога је крила, бежи од куће. У играном филму јунаци су два младића која крећу на пут од Ирака до Шпаније како би упознали свог идола кристијана Роналда.
Халкафт данас ради за норвешки национални телевизијски канал ТВ 2 Утенрикс и један је од најпознатијих репортера у тој земљи који је успевао да током рата у Сирији буде на свим странама фронта. Идеју за „Скривање Садама Хусеина“ добио је чим је свет обишла вест да је ирачки председник пронађен у рупи. „Многи су се питали да ли је то тачна верзија догађаја, па и ја“, рекао нам је Халкафт током фестивала у Џеди. „Нисам веровао у причу да је моћни диктатор завршио у рупи, али нисам знао одакле да почнем и тек када се име човека који га је скривао појавило у амричким новинама, добио сам пут којим треба да идем. То је било 2012. године“.
Ала је одбијао све захтеве за интервју док се Ви нисте појавили: како сте га убедили да пристане?
– Можда је пресудила упорност и стрпљивост. Када некога чекате десет година и после два дана проведете са њим… Требало ми је годину дана да уговорим сусрет са њим. Први сусрет је био кратак, и од тада до данас ја никада нисам са њим разговарао насамо већ у присуству његовог адвоката. Не желим да му угрожавам сигурност било чиме што кажем или урадим. За тај први сусрет имао сам само једно питање за њега: ко је копао рупу у којој је пронађен Хусеин? Када ми је потврдио да је он то радио, рекао сам себи „имам причу“. Следећи пут срели смо се у Истанбулу. Били смо заједно четири дана и највише смо се расправљали.
Због чега?
– Ја сам Курд, а мој мајка потиче из региона где је Садам користио хемијско оружје против Курда, моја породица је побегла из Ирака због Садама, а Ала је величао Садама, сматрао га је својим председником, краљем и слично. Бринуло га је како ће филм представити Садама. Попустио је када је схватио да мене не занима Садам Хусеин, већ прича о рупи у којој је пронађен. Желео сам да се чује и страна те приче из арапског угла, зато што све оно што знамо о тим догађајима потиче из западних извора. Када је све то разумео и поверовао ми, постало је лакше, више се нисмо свађали. Ала је непосредан човек и када смо га први пут посетили у његовом дому, спремао нам је храну, били смо његови гости. Ипак, можда је преломна тачка био настанак Исламске државе која је харала по Ираку и Сирији. Рекао ми је да све што му је Садам говорио да ће се десити са Ираком, обистинило се, и да је решио да исприча ту своју причу баш због тога.
Након премијере филма на Филмском фестивалу „Црвено море“ током разговора са публиком рекли сте да је овај филм личан и за вас – на који начин?
– Када сте рођени и детињство провели у земљи у којој је један човек владао тридесет пет година, онда његов живот и његово време постају и мој живот и моје време. Када смо из Ирака побегли за Норвешку занимало ме је питање мог идентитета. Имао сам хиљаду питања за родитеље: зашто смо прво побегли у Сирију, зашто Ирак више није наш дом већ Норвешка… а отац ми је дао превише једноставан одговор: “Због Садама Хусеина!“ Моје следеће питање било је: „А ко је тај Садам Хусеин“? Из те перспективе, ово је и моја прича.
Филм је настајао у тајности свих ових година, како сте успели у томе да га одржате невидљивим све до два месеца пред премијеру?
– То је било необично искуство и тежак посао, али било је неопходно. Најпре када је Исламска држава преузела контролу над тим регионом и почела да шаље оне снимке са одсеченим главама, постало је јасно да тамо не можемо да снимамо па смо за неке ствари кришом довели Алу у Норвешку. У почетку, када смо се договарали око филма, то смо радили у собама где није било компјутера, док смо мобилне телефоне остављали испред врата. Можда звучи претерано али нисмо могли да дозволимо да нам пропадне вишегодишњи труд. Посебно је било питање како да од сарадника на филму сакријем о чему се у филму ради! У Ираку, када смо снимали, у сценарију је писало да снимамо како у том крају пресушују реке и језера и сви су мислили да снимамо филм о климатским променама. Били смо посвећени чувању филма и његовог јунака.
Кажете да сте много времена потрошили да проверите сваку информацију коју сте ставили у филм, али зашто вам је то било толико важно када немате одговор на ону, по мени најважнију – откуд Садам Хусеин у дому Але Намука?
– Слушајте, Ала каже како му је Садам рекао да је сањао управо кућу породице Намук и Алу и да му је у сну речено да ће му они помоћи. То је његова исповест и ја то не могу да проверавам, али могу све друге околности у којима се дешавала његова прича. Направили смо календар који почиње 22. априла, а завршава се 13. децембра и за сваки дан имамо много чињеница шта се дешавало у Ираку, а шта у свету. Прегледао сам три хиљаде сати архивског материјала и за сваки документарни снимак који смо искористили у филму знамо где и када је снимљен и ко је то учинио.
Антрфиле3
ПРОДУЦЕНТКИЊА ЈАНЕ ЂЕЛТНЕС
Као рок-звезда
Позната норвешка продуценткиња, углавном играних филмова, Јане Ђелтнес признаје да је у почетку била сумњичава према идеји да један мушкарац прича сат и по, али да је, пошто је видела део материјала и чула шта тај мушкарац прича, била фасцинирана. Каже нам да је норвешка телевизија одмах ускочила у посао, мада их је најпре требало разуверити да није реч о пропаганди која велича Садама Хусеина. Убедили су их да је то прича сведока једног времена која никада раније није била испричана. Филм је коштао нешто мање од два милиона долара и за сада је неизвестан његов живот после приказивања на фестивалима у Амстердаму и Џеди, иако су реакције и критике сјајне. Надају се америчком приказивачу, а Јане каже да није сигурна да ће бити приказан ни у целом Ираку где не реагују сви исто на помен Садамовог имена. „Требало би да разговарате са неким стручњаком за Ирак па да схватите колико је то осетљиво питање и ја не могу да улазим у то“, каже нам шармантна продуценткиња захваљујући чијем залагању је Ала пристао да говори за „Илустровану Политику“. Јер, он је у Џеди био као рок-звезда, припадник краљевске породице – сви су га посматрали, сви су желели бар део његове приче. На крају, само четири страна (неарапска) новинара су је добила (Јапан, Аустралија, Италија и Србија).
Пише Срђан ЈОКАНОВИЋ