Према јорданским законима, уколико жена нема сина и остане удовица, мужевљева породица има право на целу њену имовину, као и на старатељство над њеном женском децом уколико су малолетна.
Управо се у таквој ситуацији нашла Навал која је изненада остала без мужа, када је он преминуо у сну. Живи и скромном стану у сиромашнијем (радничком) делу Амана. Путује јавним превозом у богаташки, западни део јорданске престонице где негује непокретну старицу у имућној породици. Нема времена да оплакује мужа о коме открива ствари које није знала: да је четири месеца пре смрти напустио посао, да је имао љубавницу и да је свом брату Рафкију остао дужан повећу суму новца.
Девер Рафки спопада снају да му врати те паре тако што ће продати стари породични комби. У њој се јавља инат, па одбија да то учини, иако она не зна да вози. Обећава да ће наћи паре да исплати девера, али не зна како. Рафки је нестрпљив и прети да ће је тужити и тражити да суд прода њен стан. Према закону, уколико удовица нема сина, сасвим је извесно да ће остати без стана, али и без ћерке која заједно са станом иде породици њеног мужа. Навал нема времена за сузе и кукњаву, већ смишља план: рећи ће свима да је у другом стању. Заиста, процес се одлаже за девет месеци, али….Алах ће је погледати!
Филм је имао светску премијеру у Кану, у програму „Недеља критике“ после чега је путовао по светским фестивалима од Торонта и Лондона до Солуна. Тај Кан био је занимљив јер је „Даће Бог сина“ био први јордански филм икада приказан на том фестивалу. Сада је постао и кандидат за „Оскара“ ове државе.
Драму је одлично режирао Амжад ал Рашид (38) који већ неко време слови за будуће велико редитељско име арапског света. Са њим смо разговарали у Џеди, током фестивала „Црвено море“, о овом необичном остварењу чији велики терет носи главна јунакиња, палестинска глумица Мона Хава (34) коју је наша публика упознала у хит-серији „Фауда“.
Иза филма стоји једна истинита прича из ваше породице?
– У питању је даља рођака која још не зна да ми је била инспирација за филм и она је била у готово идентичној ситуацији као главна јунакиња. Многе жене се у таквим безизлазним ситуацијама у којима су се нашле без своје кривице повинују судбини, а мене је занимало како би изгледало када би се супротставиле. Да ли жена у нашем друштву може да каже „не“?
Како јавност реагује на такве неправде према женама?
– Када сам причао са мојим пријатељима и сарадницима о томе, свако је имао сличну причу у својој породици и говорили би како се то десило њиховим сестрама или рођакама, комшиницама. Сви знају, али нико не реагује. Зато сам и снимио овај филм. Знам да филм не може да промени свет, али може да покрене расправу и размишљање о томе да ли треба променити навике и законе који нису у складу са савременим добом, не воде напред већ вуку друштво назад. Филм представља један аспект јорданског друштва, али не цело друштво којим дефинитивно доминирају мушкарци. И не мислим да се ради само о муслиманским или хришћанским женама, већ о свим женама. Уколико половина неког друштва трпи притисак друге половине, како такво друштво може да се развија?
Било је необично видети овакву причу о неравноправности жена у Јордану, јер многи са стране вашу земљу посматрају кроз личности краља и краљице који су образовани на Западу. Какав је то парадокс?
– Па… то је тешко питање… и волео бих да на њега одговорим неки други пут, јер још нисам спреман на то.
Добро, јесте ли имали неке тешкоће у Јордану приликом стварања филма?
– Да будем искрен, филм је финансирала Краљевска филмска комисија Јордана, као и наш филмски фонд и фонд овог фестивала и још неколико мањих копродуцената из арапских земаља. Требало нам је времена да га снимимо, али то вам је тако када нисте део неког великог система. Четири до шест година је нормалан временски оквир за настајање независног филма. Осим тога, ово је мој први дугометражни играни филм и требало ми је времена да убедим људе са новцем да сам способан да га снимим. А када је филм изабран да буде први јордански филм икада приказан у Кану, о мени су неки медији говорили као о националном хероју, што је лепо, али претерано.
Шта сте радили пре „Даће Бог сина“?
– Три кратка филма, један је био студентски. Сва три су путовала по фестивалима, освајала награде, али ово је много другачије. Са кратким филмовима сам много ескпериментисао у сваком погледу, од фотографије до писања. Тражио сам неки свој оригинални стил и глас који је само мој и мислим да сам га нашао са „Даће Бог сина“.
Да, необично је, овај филм на неки начин се завршава на самом почетку, а почиње на свом крају, што је тешко објаснити онима који га нису гледали?
– Хвала вам на занимљивом запажању зато што и ја мислим да не само овај мој, већ сви филмови почињу да живе тек по завршетку одјавне шпице, када људи који су га гледали почињу да причају о њему.
Да ли су добре критике филма, његов фестивалски пут по свету и награде успех за јорданску или арапску кинематографију?
– Арапски филм је музика за моје уши, волим га. Арапи имају заједнички начин причања својих живота, од Јордана и Судана до Марока, веома живописан и богат. Ипак, ово је први јордански филм и јорданска прича. Поносни сам Јорданац, живим у Аману и увек када путујем једва чекам да се вратим у свој град.
Исти онај где сте са дванаест година видели филм са Омаром Шарифом у главној улози и тада пожелели да будете редитељ? То је тачна верзија почетка вашег животног опредељења?
– Истина. Тада још нисам ни знао шта то значи бити режисер. Сећам се да ме је мајка питала чиме бих желео да се бавим у животу и ја сам јој одговорио „режисер“. Само сам знао да су они потписани испод филмских прича које сам гутао, а ја сам желео исто тако да причам неке своје приче. Нисам био сигуран у себе када је људима требало да објасним неке ствари речима, и имао сам утисак да бих то боље учинио путем слика, покретних у овом случају. Породица није најбоље разумела шта ја то желим али ме је увек подржавала и никада није престајала то да чини.
Пише Срђан Јокановић
Фотографије Гети Имиџис